Dok Zaječar tone u mrak, vlast traži svoju pobedu u magli
U Zaječaru, kažu, sve polako staje. Kao stari frižider koji zuji, stane, pa se pravi mrtav. Plate su odavno otišle u istoriju — možda u onaj isti muzej gde su otišli i optimizam i normalnost. Štrajk se sve glasnije doziva, jer kad otvoriš novčanik, on ti se nasmeje onim praznim, drskim osmehom koji kaže: „Srećno, druže.“
Sindikat biblioteke traži Privremeni organ. Ako ga vlast ne uvede — kreće štrajk upozorenja, kažu oni. Knjige za sada ćute, ali ko zna — možda i one uskoro izađu na protest.
Još nisu progovorile, ali kako stvari stoje, nisu daleko od toga da i one započnu sindikalnu borbu.
Obdanište ne može da prevozi hranu jer — nema ko da registruje vozilo. U Zaječaru, izgleda, čak ni automobili ne rade bez političke odluke. A deca čekaju ručak. Lepa slika. Bar su našli privremeno rešenje da hrane bude.
Rasveta? Gasi se polako, kao da se grad prebacuje na štedljivi režim. Ulice u mraku, a zagađenje se vuče kroz sokake kao magla iz horor filma. Građani kažu da podseća na priču o Džeku Trboseku — ali dobro, njega bar nema. Samo „secikesa“ ima, ali oni su uvek tu, i uvek su tihi. Čekaju da vide ko pobeđuje da bi znali kome da se prikače. Tradicija, šta ćeš.
Javni prevoz u Zaječaru praktično ne postoji, pa taksisti sada rade kao „mini GSP“. A seljaci da stignu do bolnice? Teže nego do Beograda. Mada, ko još veruje da bolnica radi kako treba? Postoji, ali kapaciteti smanjeni, svi ćute, niko kriv. Ništa novo. Svedena na nivo seoske ambulante.
Ali u jednoj disciplini — grad na Timoku je šampion. Zagađenje. Dok drugi gledaju vremensku prognozu, Zaječarci mogu da gledaju vazduh uživo. Ako već nema para, neka bar ima sadržaja.
Dok se građani guše u dimu i jure taksi vozila kao spas, ministarka Paunović i predsednik SNS-a Vučević gostuju po tabloidnim televizijama kao da promovišu novi rijaliti. Kažu — Viši sud im je ukrao pobedu.
Pobedu? Koju pobedu? Sačekajmo lepo da sud kaže ko je kupovao glasove, ko je dopisivao birače koji ne postoje, ko je koga ucenjivao… Samo malo strpljenja, naučili smo mi to odavno.
Zaječarci čekaju izbore. Naprednjaci — ne bi baš. Ako su pobedili, što ih je strah ponavljanja? Možda zato što znaju da im je „pobeda“ stigla otprilike kao i rasveta — kad proradi, to je pre iznenađenje nego pravilo.
Bilo kako bilo — izbori stižu.
Da li su Zaječarci spremni? Ili je pravo pitanje — da li je vlast spremna na to što Zaječarci misle?