ANA POPINS IMA PR-a; A ZAJEČAR IMA NOVI PROBLEM!
Jedna žena ima mikrofon.
Druga ima pero.
Nijedna nema nameru da traži dozvolu!
Dragi moji Zaječarci, imam jedno skandalozno priznanje.
Ana Popins nije sama.
Znam, znam. Već čujem pitanje koje se verovatno kotrlja od jedne do druge terase, prelazi preko baštenskih ograda, ulazi u frizerske salone i završava za stolovima lokalnih kafića…
Ko je, dođavola više ta, Ana Popins?
Žao mi je, dragi moji građani Zaječara, ali, ni danas nećete dobiti odgovor.
Ali dobićete nešto mnogo zanimljivije.
Ime žene koja je odlučila da javno stane uz osobu koja uporno odbija da bude javno prepoznata.
Aleksandra Stojanović - Pevačica benda Madicine. Profesorka nemačkog jezika. Žena koju ste imali prilike da slušate, gledate i kojoj ste, pretpostavljam, makar jednom aplaudirali i apsolutno divili.
I sada — PR Ane Popins.
Priznajem, ova kombinacija deluje pomalo neobično. Šta će jednoj anonimnoj ženi PR?
I to žena koja je navikla da stoji pred publikom, pod reflektorima, sa mikrofonom u ruci?
Zar nije logičnije da neko ko želi da ostane nepoznat izbegava baš ljude koji se profesionalno bave javnošću?
Ana Popins nikada nije obećala da će biti logična. Samo da će biti svoja.
Aleksandra peva pred ljudima. Ja pišem o ljudima.
Ona poznaje trenutak kada publika zaćuti da bi čula sledeći ton. Ja pokušavam da pronađem rečenicu zbog koje će neko zaćutati i početi da razmišlja.
Njoj je potreban mikrofon. Meni je dovoljno nekoliko izabranih oštrih reči.
Ona stoji pred publikom. Ja se krijem među njom.
Budimo sasvim iskreni, ne znam koja je od nas dve u većoj nevolji.
Jer Zaječar je grad u kojem je sasvim pristojno pitati ženu koliko ima godina, zašto se nije udala, zašto se razvela, s kim spava i koliko zarađuje. I zašto već jednom nije zatrudnela?!
Ali ako ta ista žena odluči da sačuva svoje ime za sebe to je već ozbiljna provokacija!
Zamislite tek bezobrazluk!
Žena piše, ima mišljenje, postavlja neprijatna pitanja, a neće da kaže ko je.
I onda, kao da to nije dovoljno, dovede Aleksandru Stojanović da je predstavlja.
Dakle, jedna neće da pokaže lice, a druga nema problem da pokaže zube.
Naravno, figurativno, dragi moji. Nemojte odmah zvati stomatologa.
Ali u tome se krije mnogo ozbiljnija priča.
Šta se dogodi kada se sretnu dve žene koje javni prostor koriste na potpuno različite načine?
Jedna se izražava glasom, druga pisanjem. Jedna je godinama gradila odnos sa publikom kroz muziku, druga pokušava da izgradi odnos sa čitaocima bez pomoći vlastitog identiteta.
Njihov zajednički imenitelj nije slava. Nije ni anonimnost.
To je komunikacija.
Aleksandra neće pisati moje tekstove, niti će odlučivati šta Ana Popins sme da kaže.
Ja nikako neću pevati umesto nje. Verujte, to bi bila katastrofa mnogo većih razmera od bilo koje moje kolumne.
Njena uloga je da predstavlja Anu Popins u javnosti. Da bude most između autorke, medija, saradnika i publike. Moja uloga ostaje ista.
Da pišem ono što mislim da vredi izgovoriti, čak i kada je neprijatno čuti.
Zato je ova saradnja pomalo ironična…
U gradu u kojem se toliko energije troši na otkrivanje tuđih tajni, mi smo odlučile da jednu tajnu ostavimo potpuno netaknutom.
Moj identitet.
I da se bavimo onim što bi, zapravo, trebalo da bude mnogo važnije.
Onim što pišem.
A sada zamislite sledeći prizor: sretnete Aleksandru na ulici. Pozdravite je, razmenite nekoliko uobičajenih rečenica o vremenu, poslu, muzici.
A onda, sasvim slučajno, upitate: „Ko je zapravo Ana Popins?“
Već vidim njen osmeh.
Možda je najveća čar ove saradnje upravo u tome što vam je jedna od nas dve potpuno dostupna, a druga potpuno nedostupna.
I što nijedna od te dve stvari ne govori ništa o tome koliko će naše reči daleko stići.
Zato, dragi moji Zaječarci, slobodno nastavite da nagađate.
Pozivam vas!
Samo nemojte da zaboravite da usput pročitate tekst.
Jer bi bila prava šteta da, pokušavajući da otkrijete ko sam, propustite da primetite šta sam vam rekla.
Aleksandra će imati mikrofon.
Ja ću imati reči.
A vi?
Vi ćete, nadam se, konačno imati o čemu da razgovarate osim jedni o drugima.
„Najveća provokacija nije kada žena sakrije svoje lice. Već kada pokaže da joj lice nije potrebno da bi se njen glas čuo.“
