Ana Popins: Ma nije važno!
Da, da… Verovali ili ne, iako znam da zapravo verujete i da ste taj fenomen iskusili, zaista postoji jezik prikrivenih emocija!
Ne, to nije nemušti jezik, jezik znakova, jezik ptica… To je tajni jezik društva koji žene razumeju na sebi svojstven način, dok muškarci pokušavaju da razumeju prateći obrazce na svoj način.
I tu nastaje problem veliki kao Lazarev kanjon.
Srpski jezik je izuzetno bogat, elitan jezik, kreativan,složen…
Pogotovo je specifičan kada želimo da kažemo ono što nam je u mislima, nešto teško i skriveno i zapravo izgovorimo nešto, ali imamo očekivanja da naše reči budu pročitane između redova.
Manipulacija? Ne u pravom smislu te reči.
Diplomatija? Vrlo verovatno i to efektivna, ali često nejasna.
Pitamo se šta šta znači; šta ‘’piše’’ između redova; šta je zapravo u nečijim mislima, u srcu, ali rečnik za koji svi želimo da postoji je nevidljiv i izuzetno subjektivan,levitirajući između jave i sna, svesti i podsvesti, menja se iz minuta u minut, zatvara i otvara… Naprosto je neuhvatljiv!
Žene ‘’čitaju’’ jedno.
Muškarci ‘’čitaju’’ nešto sasvim drugo.
Krajnji ishod je nejasnoća, nerazumevanje, konfuzija, svađa…
‘’Nema veze’’ - znači da i te kako ima veze!
‘’Sve jedno mi je’’ - znači ulazak u zonu u kojoj ništa, ali apsolutno ništa nije sve jedno.
‘’Ma radi šta hoćeš’’ - je nažalost, tokom istorije pogrešno klasifikovano kao sloboda izbora.
Razmisli. Da, da, baš ti, nevidljivi, hrabri junače ovog članka - zašto je reći ‘’nije važno’’ mnogo lakše nego priznati da nam je nešto veoma važno i da prihvatimo potencijalno odbijanje, jer možda druga osoba neće to uzeti za ozbiljno.
Možda.
Direktnost znači rizik! Nisu nas tome učili, ne piše u knjigama u školi, nisu nam o tome govorili, naprosto je tako. Nevidljive rečenice upozorenja ispisane su ispranim slovima svuda oko nas, ali njihov glas koji utiče na nas i koji čujemo u mislima je još uvek prejak.
Bliskost donosi najveću mogućnost da sa njom ostvarite iskren i dubok odnos. Da vam žena ne bude samo ljubavnica ili kurva, sliškinja i robinja, već zapravo prijatelj; neko ko vas voli bezgranično i podržava. Druga strana medalje na kojoj isto piše bliskost - donosi najveći rizik od učestalih suza, bola u grudima, neobjašnjive tuge…
Prihvati rizik! Odaberi za sebe bliskost.
Odaberi sreću. Moć je oduvek bila u vama, samo možda nikada naprosto niste mogli da izgovorite. Hej, momče, da da baš ti zgodni momče koji stojiš na pešačkom prelazu. Da li si ikada svojoj devojci zapravo rekao šta voliš kod nje i šta ti smeta kod nje? Ili si samo izgovorio ‘’ma nije važno’’?
Jesi? Nisi? Pokušao si, ali su se reči nekako saplele i zastale na vrhu tvog jezika? Zatvaraš oči, saginješ glavu… Šapatom mi izgovaraš:
Ona to zna…
Dragi moj momče, ne, ona to ne zna. Ne ne, ona to ne zna. Misli o tome, nada se da ćeš izgovoriti tu reč, nada se i čeka…
Čekanje sa druge strane ima rok trajanja kao mleko u prodavnici. Da, da, kao mleko u prodavnici. Koliko neko može da čeka da čuje reči ‘’Važna si mi’’, ‘’volim te’’, ‘’razumem te’’...
Možda je rok trajanja dugotrajnog mleka malo bolje poređenje.
Hej hrabri momče, otvori oči, pređi ulicu jer znaš da te sa druge strane ona čeka. Stavi joj šake čvrsto na ramena. Pogledaj je u oči. Duboko, jasno. Neporečivo i, naprosto joj reci.
Najviše nas odaju stvari za koje uporno tvrdimo da nisu važne.