Ana Popins: Zašto odrasli ljudi i dalje traže dozvolu?
Unutar svih nas je zrnce sumnje koje prečesto zna toliko da naraste i da ogladni da mu je nemoguće utoliti glad ili ga pak smanjiti. Činimo sve što je u granicama ljudskog moguće, međutim to zrnce i dalje viče ‘’Nisi u pravu’’, ‘’Onaj tamo je bolji’’, ‘’Propalice…
I kako da nam ne treba podrška nekog drugog?
Neko ko nema tog đavola u sebi?
Malom detetu je neophodna dozvola mame i tate da ostane napolju i kada padne mrak. Ako tata neće da dozvoli, dete često trči do mame. Moli, obećava…
Odraslom čoveku naprosto ta dozvola nije potrebna.
Psihološki posmatrano situacija je zapravo komplikovanija.
Tražimo dozovlu da promenimo posao, prekinemo toksičan odnos, počnemo ponovo, budemo sami, da je ok da ne želimo decu, da odemo iz grada, ostanemo u gradu, čak i promenimo mišljenje…
Međutim trik je u tome da tu dozvolu apsolutno nikada ne tražimo direktno. Tražimo je kroz pitanje:
Šta ti misliš? - i pitamo što više ljudi dok bar jedan od njih ne odgovori ono što je namam potrebno, ono što želimo da čujemo.
Savet u suštini nije problem sam po sebi. Problem je kada drugoj osobi, osobu koju smo pitali za savet, damo zlatan ključ odgovornosti u ruke za odluku koja je zapravo samo naša i tim činom stičemo pravo da u slučaju da naš plan ne uspe izgovorimo: ‘’Ali, ti si mi rekao’’.
Kladim se da svako od vas ima ogledalo u kući. Pogledajte se u to ogledalo, visoko, trošno, staro… pogledajte lik koji vas gleda i pitajte baš taj lik. Posmatrajte reakciju. Oči, obrve, bore. Samo ta osoba ima prava da vas posavetuje.
Odrastanje počinje onda kada više nemaš koga da pitaš za dozvolu!