Da li je Sunce konačno izašlo?
Dragi moj dečače, ne, ti ne znaš kako je bilo… Ne znaš zapravo. Čuo si priče, čuo si bajke, čuo si laži… Nadao si se.
Međutim, rastao si četrnaest godina u boli, patnji, smrti i laži.
Slušao si da će mostovi biti sagrađeni, a reke protiču neme i prazne.
Slušao si da ćeš dobiti bolnice i lekare, a stetoskopi su bačeni i ostavljeni na podu praznih ambulanti.
Slušao si o tome da će natalitet porasti, ali nisi čuo vest o tome koliko je poraslo nasilje u porodici, koliko žena je ubijeno od strane nasilnog muža, koliko je dece ostalo bez roditelja.
Dosta je.
Sada kreiramo autentičnu promenu, svrgavamo lažne autoritete.
Ne, ništa više nije isto!
Ništa više apsolutno neće biti isto!
Drugačija zora sviće i drugačiji dan dolazi. Dan u kome postoji nada, u kome živi istina…
Dragi moj dečače, još u kolevci si se naslušao priča i priča, laži… sada imaš više od četrnaest godina. Sada ti stojiš u prvim redovima i braniš osnovno pravo stečeno još u antičkoj Grčkoj, 508me godine pre nove ere, dok su žene za to pravo čekale do početka dvadesetog veka.
Dragi moj dečače, ti si seo na bicikl, koji ti je baka kupila štedeći od svoje mizerne penzije, uputio si se ka Strazburu i uspeo! Ti si uspeo u onome o čemu se mnogi ne bi ni usudili da sanjaju. Ti si motivisao svoje prijatelje i prijateljice. Sedeo na kiši, pešačio po kiši, borio se na način na koji Srbija nikada nije videla ili doživela!
Mirno!
Nenasilno!
Demokratski!
Dragi moj dečače, pobeda je vaša!
Da, da, vi ste pobedili! Pobedili ste strahove svih nas koji smo u redu čekali na kilogram šećera i veknu hleba; koji smo u redu čekali da dobijemo ček kako bismo maštali o moru; koji smo se nadali da će nas možda šef prijaviti kao zaposlenog kako bismo kao starci mogli da kupimo lekove i živimo još koji mesec više u čekaonici smrti koju smo navikli da nazivamo životom.
Dragi moji studenti, drage moje studentkinje, najiskrenije, ne ja ne skidam kapu, ja se klanjam skroz do zemlje dok očima gledam u vaše oči i nadam se da tim činom odajem bar trunku hrabrosti i podrške!
Istorija, ako se zaboravi ona se ponavlja. I uvek se zaboravi! I uvek se ponavlja!
Naša deca, da naša deca, su uradila ono što niko nije!
Pobedili su, na način na koji niko nije očekivao. Mirno, bez kapi prolivene krvi. Bez agresije, vređanja; pošteno, inteligentno, sofisticirano, akademski!
Klanjam se i puštam vas da prođete, da nastavite da koračate ka uspehu, jer imate pred sobom potpuno prazan list u staroj, iskrzanoj, pohabanoj i previše pogrešno korišćenoj knjizi sudbine sveta i magično parče olovke, istrošene, ali pak dovoljno oštre da stvorite i ispišete poštenu istoriju i podignete svest svakog od nas. Podsetite nas da nada nije umrla, da autokratija nije jedino rešenje.
Probudili ste demokratiju na način na koji niko nije očekivao. Pešačeći po suncu i kiši, vozeći bicikle po celom svetu.
Vaša namučena i izranjavana tela i stopala probudila su najranjiviji deo srca svakog od nas i smelo ću reći da sam ponosno i sa suzama u očima 25tog oktobra, sopstvenom hemijskom zaokružila broj 3 i tiho studentima prošaptala ‘’srećno’’ u strahu koji je još bio u meni i nadom i verom da ćete uspeti.
I uspeli ste!
Svesna sam da borba još nije gotova. Reke su bez mostova, škole oronule, bolnice su prazne i stetoskopi su još uvek negde zatureni, jer nema ko da ih koristi, a natalitet je naprosto stavka koja će doći na svoje mesto kada se korupcija konačno reši.
Apsolutno verujem u vas!
Klanjam se do poda, gledajući vas u oči u kojima se vidi jasna i poštena budućnost, puštam vas da prođete i srećna sam da vas sledim na koji god način je potrebno, jer nada je ostvarena, a vi niste više mašta i san, već realnost koja se dešava!
