foto: pixabay
Reklame

Nije slučajno što je među srpskim potrošačima hit tehnika i elektronika kupljena u Mađarskoj, niti to što se donose pune torbe garderobe iz Turske ili se masovno sipa gorivo u Bosni.

Nije teško pogoditi da je razlog razlika u ceni pa jedni gledaju da prođu jeftinije, a drugi da zarade preprodajom. Ovo i zvanično potvrđuje indeks nivoa cena za 2020. koji je Evrostat objavio i prema kome su neke kategorije proizvoda skuplje u Srbiji ne samo od okruženja, nego i od nekih zapadnoevropskih zemalja. Recimo potrošačku elektroniku gde se nalaze televizori, računari, audio sistemi, već godinama plaćamo najskuplje u Evropi.

Kućni aparati su tek 2,5 odsto ispod proseka EU, a garderobu i obuću plaćamo svega šest do osam odsto jeftinije od proseka EU. Istovremeno dohodak stanovništva meren BDP-om po stanovniku je za dve trećine manji od proseka EU. S druge strane, usluge kao što su restorani i hoteli, transport, komunikacije su znatno jeftiniji nego u EU, a i hrana je u proseku 20 odsto jeftinija.

Razlozi za nesklad u nekim cenama mogu biti raznoliki, od makroekonomskih do manjka konkurencije. Zoran Nikolić, potpredsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije ukazuje na česte slučajeve da su u inostranstvu neki proizvodi jeftiniji nego kod nas.

“Ne vidim ekonomsku računicu za to, posebno jer se ne može uporediti kupovna moć. Sve ukazuje na monopole na našem tržištu. I strani trgovinski lanci koji su došli uskladili su se sa postojećim cenama. Recimo neki proizvodi su u prodavnicama istog lanca bili znatno jeftiniji u Hrvatskoj nego kod nas. Izgleda kao da su srpski potrošači osuđeni na nedostatak izbora i konkurencije”, ocenjuje Nikolić i dodaje da sumnja da će tržište rešiti taj problem.

Prema njegovim rečima, za naše kupce bilo bi dobro kada bi došli hard diskonti koji nemaju lepo uređene prodavnice, ali zato nude robu jeftinije od klasičnih trgovinskih formata.

Slično razmišlja i Božo Drašković, profesor na Fakultetu Futura koji ističe da proizvođači prilagođavaju cenu kupovnoj moći tržišta.

“Na tržištima sa slabijom kupovnom moći, ako mogu, nude slabiji kvalitet, a ako to ne može, onda daju i niže cene samo da bi pokrili celo tržište. Međutim, tu su i trgovci koji mogu da manipulišu sa maržama. Prvo u nabavci veliki trgovci imaju mnogo bolje uslove plaćanja, duže rokove, niže cene, nego mali maloprodavci. Osim toga, oni imaju i akcije koje proizvođači ne daju malima. Ukoliko imamo situaciju da su neki proizvodi skuplji kod nas nego u razvijenim zemljama, onda je moguće da trgovci imaju monopolsku ili oligopolsku poziciju i drže takve cene”, objašnjava on. Takođe, kada se radi o beloj tehnici ili elektronici Drašković ukazuje da trgovci dvostruko ostvaruju ogromne marže. Prvo na višim cenama, a drugo na garancijama.

 

“Svi po zakonu imaju obavezu da obezbede garanciju, ali ako vam se proizvod pokvari u garantnom roku veoma je teško ostvariti to pravo. Prvo vam se na telefon javlja automat koji po pravilu govori da niste pravilno koristili ili tako nešto, pa zatim ne možete da dobijete izveštaj servisera itd”, napominje Drašković.

Sa makroekonomskog stanovišta, postoji pravilnost da su cene proizvoda kojima se međunarodno trguje slične u svim zemljama bez obzira na kupovnu moć. Ovo Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu, ilustruje cenom zlata koja je svuda slična.

“Ako su ovde jeftiniji ti proizvodi, to je obično zbog slabijeg kvaliteta. S druge strane, mogu biti skuplji zbog specifičnosti tržišta. Recimo zbog slabe konkurencije, zbog slabog prometa, pa ako recimo televizor dugo stoji na polici onda ga prodaju skuplje. Može biti zbog cene transporta, mada ukoliko su razlike u cenama i u susednim zemljama, onda to nema uticaja”, kaže Arsić.

S druge strane, objašnjava on, kod cena nerazmenjivih dobara, a pre svega usluga, razlike su znatno veće.

“Recimo frizeri, advokati, majstori, stomatolozi svi su znatno jeftiniji kod nas nego u Nemačkoj. Sve gde rad igra dominantnu ulogu je jeftinije ovde nego u razvijenim zemljama. U ekonomskoj teoriji postoji Balaša-Samjuelsonov efekat gde postoji konvergencija cena i to pre svega u razmenljivim sektorima, najčešće industriji i tu onda rastu i plate. Takođe može doći i do rasta cena u nerazmenljivom sektoru. Mogu biti dva faktora rasta cena i to pre svega fiksni kurs, jer se onda domaće cene brže približavaju cenama u Nemačkoj i to je recimo Hrvatska imala, i rast plata koji postoji u Srbiji, ali i Mađarskoj i Rumuniji. Ako se plate brže približavaju nemačkim nego produktivnosti, to onda može dovesti do kriza, kao što je slučaj u Južnoj Evropi, recimo Grčkoj”, zaključuje Arsić.

A tek kvalitet…

“Ima indikacija da su u EU proizvodi kvalitetniji nego kod nas. Imali smo skoro slučaj žalbe, gde je žena kupila detetu patike u Nemačkoj jeftinije nego iste takve u Srbiji, pri tome su se one kupljene u Srbiji posle šest meseci pocepale, a one iz Nemačke su još čitave. Ili recimo pitanje garancija za elektroniku. Garant kvaliteta proizvoda bila bi garancija na pet ili sedam godina”, smatra Zoran Nikolić.

Izvor: Danas