Prerana smrt deteta rana je koja nikada do kraja ne zaceli, čak i onda kada se rodi novi život. Ime, verovalo se, čuvalo je dete od svakog zla i od prerane smrti koja je porodicu ostavljalo bez naslednika.
Nekada se teško živelo, nemaština je bila velika, do lekara se stizalo teško, često i prekasno.
Gubitak deteta je rana koja nikada ne zaceli, a mnogo su žene imale i po nekoliko takvih ljutih rana – vremena su, kažu, bila takva.
Kada bi u jednoj porodici deca umirala jedno za drugim preduzimale su se očajničke mere ne bi li se porod očuvao.
Prema narodnom verovanju prvom narednom detetu koje bi se rodilo davalo se životodarno ime – po šumskoj zveri ili ptici, kako bi ime sačuvalo dete od smrti. Jelen, Golub, Vuk Jelenko, Lav – imena su koja život znače.
Uz novo ime birao se na poseban način pobratim ili posestrima, kako bi se detetu sačuvao život.
Evo i kako.
Verovalo se i da, kako bi se život produžilo, treba staru kuću ( na koju je valjda nekakvo prokletstvo bilo bačeno, te je porod umirao ) treba napustiti i nov život početi u novoj.
Staro ognjište zauvek bi se ugasilo zarad novog života.
Tako je nekada bilo. Da li poznajete nekoga ko se tako zove? Možda je ime dobio upravo ovako.
