Predsednik Srbije Aleksandra Vučića posetio je Zaječar povodom svečanog otvaranja novog stadiona „Kraljevica“. Na stadionu se okupila raznobojna ekipa – deca iz raznih škola fudbala i živopisni penzioneri iz Kulturno umetničkih društava, kao i radnici Javnih preduzeća i simpatizeri Srpske napredne stranke.
Organizatori su odlučili dovesti učesnike autobusima, ali izgleda da su zaboravili na toplu dobrodošlicu. Nažalost, mališani su bili primorani da stoje po hladnom i vetrovitom vremenu. Pored statiranja mališana i penzionera iz KUD-ova, jedini su mališani iz fudbalskih škola “probali” kvalitet terena na novom stadionu.
Jedini koji nije dao da ga hladnoća savlada je bio gradonačelnik Ničić, čovek od čelika koji se odupirao vetru i hladnoći poput superjunaka.
Rame uz rame sa Ničićem bio je i predsednik Gradskog odbora SNS, Milan Stanković, koji je takođe prkosio hladnom vremenu.
Svečanost je, međutim, dobila neočekivan obrt kada se predsednik Vučić nije obratio okupljenima, već je „poleteo“ helikopterom za Leskovac, istim putem kojim je došao. Zaječarci su ostali zbunjeni i pomalo razočarani zbog izostanka govora, ali su se brzo vratili svojim ranijim aktivnostima – čekanju obećanja koja su ostala neostvarena.
Na spisku čekanja su i dalje fabrika Aptiv, bazen, hala, sređivanje Srednjoškolskog centra, fabrika miksera iz Italije i mnogo toga.
Zli jezici kažu, da će bar će imati novi stadion, na kojem će moći da budu driblani ne samo fudbalskom loptom, već i obećanjima Ničića i Ristovića.
A s obzirom na najavu Saše Mirkovića o otvaranju nove televizije u Zaječaru, možda će nam novinarski izveštaji postati zabavniji od fudbalskih utakmica. Ostaje nam samo da čekamo novo „kulturno leto“ da sve bude kao pre – ili bar da bude smešno kao u ovom tekstu.
Nakon svečanog skupa na otvaranju stadiona „Kraljevica“, razočarani građani su se vratili istim putem kojim su došli – autobusima.
Bio je to svojevrsni povratak kući, s dodatkom gorčine u srcima i pitanjem: „Da li smo bar dobili pehar za najbrže povratnike?“
Autobusi su krenuli nazad kao neka tužna verzija vožnje rolerkosterom. Svi su bili spuštenih glava, dok su se penzioneri kladili na to ko će prvi stići do svojih udobnih fotelja.
Tako je završen još jedan ep u avanturi zvanoj „Čekanje obećanja“.
Bar su Zaječarci na trenutak osetili adrenalin, i to ne zbog govora predsednika, već zbog utrke s vremenom da što pre pobegnu s hladnog stadiona. Ko zna, možda će sledeći put biti više akcije na terenu i manje u autobusima.
