U redakciju portala Glas Zaječara stigla je pesma koju objavljujemo bez izmene. Autor je poznat redakciji ali zbog bezbednosti ime nećemo napisati.
Plašili nas uniformom kad smo, nekad, bili mali.
Da je policajac strašan – s tom mišlju smo odrastali.
Ljudi plašili su decu time kolko pendrek boli.
A ja svoju sam učio da se policajac voli.
Tata to je tvoga druga, a od mog kolege brat.
U zgradi je prekoputa, vrata levo, drugi sprat.
To je onaj s brkovima što ti loptu vraća stalno,
Što sa psom se tvojim igra. On je policajac, stvarno!
Kad obuče uniformu, ti ga čak i ne prepoznaš,
ali kad slatkiše deli, onda dođe nešto poznat.
Na ulici i u školi bezbedan si uvek bio,
jer je neki policajac nad svom našom decom bdio!
To je čovek od zakona, zaslužuje poverenje,
Njegove su osobine hrabrost, obraz i poštenje.
Oduvek je časno bilo pištolj, značka da se nose,
Policajac tebe čuva, u susedstvu se ponose.
Birao je važan poziv, opredelio sudbinu.
Policajac poginuće za svoj narod, otadžbinu!
To sam deci govorio, to u srcu osećao.
Sad je drugo vreme došlo. Baš je nešto po zlu pošlo!
Sad pričaju deca meni. Ja ih slušam, ne verujem!
Odmahujem samo rukom, kažem sinu – “preteruješ”!
Ali jedno veče dodje sa modricom ispod oka.
Pitam – “Šta je bilo, sine?”. “Ništa, tata! Čika Zoka.”
“Ne ljuti se, nije hteo… nije znao da si ti…
Morao je, zasigurno! Možda su mu pretili?!”
“Ne brani ga! Nemoj više! Ovo nije prvi put!
Evo ti da vidiš snimak!”. Knedla stade u grlu.
“Ostario jeste malo i brkove više nema,
Al taj pogled i te oči prepopznah mu ispod šlema.
I ne boli mene pendrek, nego ruka što ga diže.
To je ona ista ruka što mi davala slatkiše…
Ni modrica me ne boli! Mene nešto drugo slama.
Kako može to da radi?! Pa njegov je Žarko s nama!!
Kobajagi sramota ga, izbegava prvi red,
al komanda kada stigne, bije i ne gleda gde!”
Sretnem Zoku neki dan. “Šta si, druže, to postao?”
Spusti glavu i promrmlja “Samo radim svoj posao”.
Traje, evo, dva meseca… ti suzavci i pendreci.
Pretučena mnoga deca… Odzvanjaju svud jauci!
Polomljena mnoga rebra i kolena i ramena,
Ušivane mnoge glave rad slobode te plamena!
Eto, sad, pre neko veče, prođe parkom onaj Zoka.
Ne gledam ga, sedim, ćutim, a on meni, ispod oka:
“Znaš, taj mladi, moj kolega, možda je i preterao…
Udario tvoga sina… Video sam kad je pao…
Kažem – Nemoj, znam to dete! Ali nije čovek kriv.
Pitao ga – Koga čuvaš? Provocirao ga taj tvoj sin!
Pominj o mu neki Ustav! Pravdu, zakon, tužilaštvo!
Ja mu kažem – Ćuti više! Ne isplati se junaštvo!
A i šta će, brate, tamo? Što se s takvom bagrom druži?
Plaćenici, huligani! Pred kordonom ološ kruži…
Dobili su po grbini, ali svi su zaslužili!
Državu nam porušiše, sa Zapadom se udružili!
Znam tvog sina, al šta mogu? Držao je transparente!
U pištaljku onu svira… Izborima deca prete?!
Vređao nas, dobacivao, žao mi je, sam je kriv!”
Leči savest, vidim ne zna da mi sin nije živ…
Unutrašnje krvarenje. Četrdeset osam sati.
Postupi po naredjenju! Policijo, nemoj stati!!!
