Autobusi za SNS miting u Beogradu, a bageri i rudnik za Zaječarce: 27. juna potpisujemo sopstvenu kapitulaciju

Svaki besplatan ručak u režiji Srpske napredne stranke, svaki jeftini poklon koji ste uzeli i svaki sastanak na koji ste otišli – zapamtite dobro – vaša je lična, bezrezervna podrška otvaranju rudnika u Zaječaru.

I nemojte se lagati da nije tako. Nemojte tražiti opravdanja dok se 27. juna pakujete u autobuse za Beograd, na još jedan miting vladajuće partije. Tog dana ne idete da podržite politiku. Idete da potpišete kapitulaciju sopstvenog grada.

Valjda je konačno, posle svega, i onim najnaivnijima jasno: lagali su vas. Lagali su vas bez stida, direktno u oči, i još uvek to rade. Možda vam je lakše da kažete kako vas "prave budalama"? Ako vam je tako lakše da zaspite – neka bude. Ali istina je mnogo surovija. Oni vas prodaju.

Strana kompanija je bacila oko na našu dedovinu. Hoće našu zemlju, naš vazduh, naša vekovna bogatstva. A ko im drži džak dok kradu? Ko im otvara kapije? Naravno – aktivisti, članovi i funkcioneri vladajuće partije, sramno potpomognuti institucijama koje su plaćene da ovu zemlju čuvaju, a ne da je krčme za šaku srebrnjaka.

Dve godine pričamo, crtamo, upozoravamo. Ali ne vredi. Građani ne veruju nama koji ovde živimo i koji ćemo ovde ostati. Veruju onima koji su već spremili kofere i tapije.

Pitam komšije iz Bora: gde je taj famozni "Trujkanov potok"? Gde je to mitsko mesto gde su obećali da će preseliti meštane Krivelja, Oštrelja i ostalih sela? Nema ga, jel da? Naravno da ga nema, niti će ga ikada biti. To je bila samo šarena laža, jeftina anestezija da lakše prodate grobove pradedova.

I šta ćete sada sa tim parama od prodatih imanja? Šta možete da kupite? Pogledajte oko sebe – sve je poskupelo i divlja iz dana u dan. U ovoj zemlji je danas jeftin samo ljudski život. On ima akcijsku cenu svakog dana.

Ali, ne ljutimo se mi. Tako su neki naši sugrađani glasali. Doduše, glasali su, ali se i kralo, i kupovalo, i ucenjivalo. Zaječar jednostavno nije smeo da "padne". Zašto? Zato što je sve odavno dogovoreno. Sve je potpisano iza zatvorenih vrata. A za šta? Za njihovo lično dobro. Za njihove fotelje, za njihove vile, za njihove porodice. Da se ima za njihovo DUPE.

A vama, ostali Zaječarci, ostavljene su dve opcije: ili se selite, ili ostanite ovde da udišete otrove i gledate kako vam rodbina i prijatelji oboljevaju. Imate izbor. To je ta njihova naprednjačka demokratija.

Ali zapamtite, na kraju sve zavisi od nas. Od tebe koji ovo čitaš. Ne mora sve biti crno. Još uvek ima šanse, ali uslov svih uslova je – probudite se! Vlast vas svesno anestezira, uspavljuje vas lažnim obećanjima o blagostanju dok vam iza leđa montiraju rudarske glave. Ako se trgnemo sada, ovog sekunda – nije kasno. Ima nas dovoljno. Samo moramo da prestanemo da ćutimo i gutamo njihove splačine.

Dokle god se profit meri tonama iskopane rude, a ne brojem sačuvanih stabala i bistrih potoka, mi nismo u plusu. Mi smo u trajnom, nepopravljivom minusu.

Lako je crtati mape, povlačiti crvene linije preko tuđih dvorišta i potpisivati koncesije u sterilisanim kabinetima gde vazduh miriše na osveživače, a ne na plodnu zemlju posle prolećne kiše. Iz tih fotelja, naša dedovina ne izgleda kao dom. Izgleda kao statistika. Kao "potencijal". Kao bager koji samo čeka da zarije svoje metalne zube u ono što su generacije čuvale.

Ali zemlja nije samo skup hemijskih elemenata podređenih berzi.

Zemlja je živ organizam. Ona pamti. Pamti žuljevite ruke naših starih koji su je obrađivali s poštovanjem, uzimajući samo onoliko koliko im je potrebno da prehrane porodicu.

Danas, ta ista zemlja krvari pod naletom teške mašinerije. Gledam te pejzaže koji nestaju pred našim očima i osećam duboku, tugu koja brzo prerasta u bes. Pretvaraju nam reke u toksične kanale, a šume u mesečeve pejsaže. I sve to pod parolom "progresa".

Kakav je to progres koji iza sebe ostavlja pustoš? Kakva je to modernizacija zbog koje naša deca sutra neće smeti da piju vodu iz česme?

Nije ovde reč samo o ekologiji. Ovo je pitanje čistog dostojanstva. Pitanje je da li smo postali stranci u sopstvenoj kući, nemi posmatrači sopstvenog egzodusa. Kada bageri završe svoj krvavi pir, kada se računi stranih korporacija napune, a rudnici zatvore – šta ostaje nama? Ostaju nam jalovišta, zatrovan vazduh i tišina. Ona jeziva, teška tišina mesta u kojem život više ne može da opstane.

Ne možemo jesti zlato, niti možemo piti litijum ili bakar. Kada izgubimo vodu i zemlju, izgubili smo sve. Zato ovo više nije stvar politike ni ekonomije. Ovo je krik za opstanak. Jer ako danas prećutimo, sutra nećemo imati šta da ostavimo onima koji dolaze posle nas. Ostavićemo im samo uspomenu na zemlju koja je nekada bila naša.