Ana Popins: Grad u kome zaista svi pitaju "Kako si?"

Svakodnevno postavljamo jedno te isto pitanje, različitim ljudima, slučajnim prolaznicima i ljudima koje nazivamo prijateljima, a to zapravo nisu niti su ikada bili.

""Kako si?"

Te dve reči su postale fraza, možda čak i neki čudan pozdrav. Osoba koja ih izgovara najčešće i ne očekuje odgovor već to kaže radi reda, zato što to tako treba.

Zato što je pre mnogo mnogo godina njena baka ili deka to govorila, a pre njih njihovi baka i deka. "Kako si" često zapravo znači 'videla sam te", nemam vremena da razgovaram", čula sam nešto o tebi" poznajem ti roditelje"...

Pored toliko mnogo funkcija koji taj ustaljen pozdrav ima, jako retko znači baš ono što treba da predstavlja!

Kako si? Zaista, kako si?

Interesuje me! Ne, ne pitam da bih te pozdravila ili ti dala neki znak da postojiš, interesuje me kako si! Kako se boriš, da li ti je vrućina, da li noću čuješ žabe sa Timoka?

Kako si?

Zamislite starog i umornog čika Peru koji u svojoj prepoznatljivoj staroj kapici umorno šeta glavnim trgom, dok razmišlja o svoje troje unučadi i brine se kako će najstariji unuk Jovica upisati srednju školu, zašto srednji unuk Milan ima problem sa devojčicom sa kojom sedi u klupi i koja mu uporno krade gumice za brisanje. On misli da se Milan sviđa toj devojčici, ali nije siguran kako da ga posavetuje, jer vremena su se promenila, ne zna šta da kaže i na neki težak i interesantan način je zabrinut za svog unuka. Maleno detence Nikola, treći unuk, juri za kokoškama koje imaju u dvorištu, igra se i starog čika Peru vraća u vreme kada je kao dete od komšinice dobio kokošku Zorku i čuvao je koliko god je mogao.

I čika Pera, umoran i star, gleda decu oko sebe, gleda zabrinute roditelje, gleda svet koji se promenio, grad koji naizgled umire. I brine se. Brine se za svoju decu, unučiće. Da li se i Milanu sviđa ta devojčica? Kako bi mogao da ga posavetuje kao neko ko ga jako jako voli, kao njegov deka.

Seo je na klupicu sa pogledom na zgradurinu koja se nekada zvala Hotel Srbija i prisećao se tog vremena. Vremena kada su ljudi zaista bili ljudi. Kada su prijatelji ponosno i hrabro nosili tu titulu. Vremena koje više ne postoji... Koje je iščezlo u pomami za novcem, lažnim dostignućima i nažalost propasti koja uvek vreba iza sene i čeka da napadne i najčistiju dušu.

Dok je sedeo na klupici, apsolutno ne reprezentativan za ovo vreme i mesto na kome se nalazio, prišao mu je komšija koji živi dve kuće od njega, se i skoro podsmešljivo rekao:

Kako si mi Pero?

Međutim, čika Pera je prvo ćutao par sekundi. Gledao je izraz lica svog komšije čijeg imena naprosto nije mogao ni da se seti, jer taj komšija je došljak i ne baš dobar čovek. Na kraju ga nije ni udostojio odgovora.

Komšija je nastavio.

Šta si se Pero tako obukao kao da ideš u štalu, a ne u grad? Pa zar ne znaš Pero bar neka osnovna pravila života? Da kad ideš u grad obučeš najbolju košulju ipak te ljudi vide, pričaće se o tebi da si siroma... greota je.

Potapšao ga je po leđima i otišao.

Pera je još malo posedeo na klupici razmišljajući o nekada i sada. Ustao, tiho, neprimetno i vratio se svojoj porodici, jer je znao da tamo jeste ljubav.

Mene baš zaista interesuje: Kako si ti? Ne, ne želim da mi odgovoriš frazom, balkanskom filozijom 'dobro sam", može bolje", "znam i za gore" i da odeš. Mene, Anu, zanima kako si? Ljudi u malom gradu znaju šta se dogodilo i pre nego što te pitaju i na osnovu te polu informacije stvaraju priče, bajke... a istina ostane izgubljena, prečesto nepronađena.

U malom gradu na pitanje "Kako si?" Dozvoljena su tri odgovora.

Dobro...

Evo...

Ide...

Iskren odgovor je društveno prihvatljiv samo ako traje kraće od zelenog svetla na semaforu.

Interesuje me... Ne, ne poznajete me još, ali se nadam da ćete me upoznati i svhatiti da me zaista interesuje:

Da li je veća i bolnija usamljenost kada nema nikoga da te pita kako si ili kada te to pita deset ljudi, a nemaš kome da odgovoriš?

Možda je rešenje jednostavnije nego što mislimo. Treba da povremeno zastanemo i ostanemo dovoljno dugo prisutni da zapravo čujemo odgovor na postavljeno pitanje: "Kako si?

Bliskost počinje tek onda kada pitanje prestane da bude pozdrav!