Ne zameram ljudima koji uzmu paket. U ovoj zemlji često nemaš luksuz da biraš šta ćeš da jedeš, a kamoli za koga da glasaš. Ali ima nešto duboko tužno u činjenici da se politička moć meri u kilogramima.
Nije problem što neko daje. Problem je što zna da će za to dobiti ili glas ili saglasnost. Verovatno i ćutanje. I još četiri godine da nas uče kako „nikada nismo bolje živeli“, dok vračka Stanika već smišlja nove uvrede i prevare.
I tako, u zemlji gde se ljudi prodaju za đubrivo, kobasice, makarone, paštete, politika dodvorvanja i ćutanja je postala najplodnija. Pitanje je samo – koliko još moramo da trunemo dok ne shvatimo da đubrivo nije rešenje. Bar ne kad se sipa po ljudskom dostojanstvu.
Kažu da u životu sve ima svoju cenu. Nekome kvadrat u Beogradu, nekome mirna savest, a nekome – džak veštačkog đubriva. Nema tu srama, kažu. Samo potreba. A ako uz potrebu ide i boca vina i malo seckane kobaje, još bolje – to se zove „paket mera za podršku građanima“. Ili kako bi rekli naši narodni trgovci: „Kupiš glas, dobiješ šećer gratis!“
Ovog proleća, po selima se nije širio miris procvetalog jorgovana, nego aroma predizbornih kobasica. A gde su kobasice, tu je i politika – jer ako nešto može da spoji ljude, to su dobra rakija i loša obećanja.
Zamišljam scenu: lokalni funkcioner u blistavoj, samo malo blatnjavoj Škodi, izlazi s osmehom. Iza njega kombi pun plastike, paketa, obećanja i laži na sniženju. Meštani se obraduje kao da je došla mobilna pošta.
„Dobar dan, evo malo soli, malo šećera, a i đubrivo, jer – zna se ko sipa, taj i žanje“, poručuje funkcioner.
I tako dok se narod u Beogradu smeška na terasi i komentariše izbore uz hladan espresso, u Selačkoj se ne zna šta je ređe – lekar, ili autobus. U Avramici više nema prodavnice, ali zato ima vernika. Ne u Boga, nego u sistem koji ih je sve to ostavio bez ičega.
U Vratarnici nema ambulante, ali zato ima paketa – šećer, so, ulje i, naravno, veštačko đubrivo. Sve što ti treba da prezimiš pod vlašću. I sve to – u znak zahvalnosti što si ostao tu, da tavoriš i glasaš.
Penzioneri, posebno oni poljoprivredni, primaju po 12.000 dinara. Dovoljno za lekove, ako baš nećeš da jedeš. Ili za hleb i mleko, ako ti zdravlje i nije toliko važno. Ne vole oni Ničića, ni Mirkovića – svi to znamo. Ali gle čuda: baš njih Vučić drži iza svog imena, kao magičnu zavesu iza koje se krije sve ono od čega bežiš.
I opet, mnogi veruju da će „on odozgo“ nešto da reši. Jer kad ti deca odu, kuća propadne, zdravlje stane, a posla nema, lako je upecati nadu na kuku sa logoom SNS-a. I lakše je poverovati da će onaj što deli džakove biti tvoj spasilac, nego priznati sebi da si zapravo već prodan. Za kobasicu. Za flašu ulja.
Zaječarci se ne razlikuju od ostatka Srbije, ali imaju svoju dozu posebnosti. Recimo, dar da dvaput nasednu na istu prevaru. Prvi put 2017. – kada ih je Ničić obrlatio, drugi put 2021. – kad se pojavio Ristović, kao nova maska istog cirkusa. Sada bi, ako je sudeći po paketima, trebalo da padnemo i treći put.
A to, dragi moji, zove se Stokholmski sindrom. U teoriji: psihološki fenomen u kojem taoci počnu da saosećaju sa svojim otmičarima. U praksi: Zaječarac koji glasa za one koji su mu uzeli i fabriku, i dostojanstvo, i decu – ali veruje da će ovaj put biti drugačije. Jer eto, stigao je šećer, zejtin, kobasica, ali i vino na kome piše Aleksandar Vučić.
Ljudi bez posla, bez kuća, bez života dostojnog čoveka, najlakše se prevare. A Srpska napredna stranka to zna bolje nego iko. Zna da će neko zbog čokolade da zaokruži broj koji mu upropašćuje život već deceniju.
Ako i treći put progutamo istu udicu, onda polako možemo da počnemo da prodajemo dedovinu. Ionako rudnik samo što nije došao. Još malo, pa ćemo umesto pšenice kopati bakar, a umesto grožđa – šut.
Zaječar neće preživeti još jedan „poklon paket“. Vreme je da, umesto đubriva, zasejemo nešto drugo: odgovornost.
Od asfalta niko neće bolje živeti, ali će zbog tog istog asfalta mnogi otići – jer rudnik stiže, a s njim i tišina koja ostaje kad ljudi odu.
