Zaječar je grad koji je nekada bio poznat po „Gitarijadi“, najboljem pivu, i ljudima što znaju da menjaju istoriju Srbije, a danas je poznat po nečemu mnogo ekskluzivnijem – političkom turizmu. Ovde se ne dolazi da bi se nešto videlo, već da bi se za nešto glasalo. Po mogućstvu, za paket brašna, litar ulja i misteriozni deterdžent bez etikete, koji pere i savest i prošlost.
Ovogodišnji izbori u Zaječaru prošli su u znaku sveopšte mobilizacije – ne vojske, već batinaša, rodbine zaposlenih u javnom sektoru i profesionalnih „glasnogovornika“ koji u jednoj ruci drže birački spisak, a u drugoj mobilni telefon pun brojeva koji počinju sa: „Alo, komšija, jesi izaš’o?“ Jer ako nisi, zna se – nema više da ti sredimo dete u školu ili obdanište, a žena ti neće ostati na portirnici, dok će ti bratanac izgubiti posao u komunalnom preduzeću.
Za SNS aktiviste, izborna kampanja je bila sve, samo ne politička. Bila je to kombinacija reality show-a, uličnog vašara i kriminalne serije iz produkcije „Zaječar u haosu“. Glas se cenio kao suvo zlato – za paket, 3.000 dinara, ili u deluks varijanti: mikser ali ne iz obećane fabrike, bojler, frižider ili, za najvernije, zamrzivač sa četiri leta garancije. Taman do sledećeg glasanja.
Građani su na dan izbora izlazili obučeni kao za proslavu – u najboljoj garderobi, jer je „reko neko iz stranke da će da slikaju da li su glasali, pa da se zna ko je za Srbiju, a ko je za belosvetske izdajnike“.
U isto vreme, lokalni kriminalci, poznati po mišićima, diplomama sa kurseva bezbednosti, i imovinom koja se ne može dokazati, patrolirali su gradom ne bi li nekome slučajno palo na pamet da razmisli pre nego što zaokruži broj 1.
Jedan čovek mi je šapnuo na uvo:
– Brate, ja sam prodao glas.
– Za šta? – pitam.
– Za frižider, burazeru! – kaže ponosno.
E, vidiš, to već i novinari poštuju. Ako si prodao dušu za frižider, pa to je barem nešto konkretno. Nije kao onaj „nesrećnik“ što je za kućnu hemiju dao glas, a sutra ne zna da li je bio za naprednjake ili protiv i kuka više od mesec dana da ga je neko prevario za novac.
Zaposlenje u Zaječaru danas ide po principu: „Nisi član? Zaboravi.“ Ali ako jesi – čeka te mesto u toplani, komunalcu, biblioteci, upravi, parkinzima, domu zdravlja, a ako si baš „načisto“, i bista na nekom kružnom toku. Pošto smo za spomenike zaboravili, možda se nekom naprednjaku posreći bar to.
Poznat je slučaj jedne porodice koja trenutno ima više članova u gradskim preduzećima, nego što Zvezda i Partizan imaju domaće igrače u košarci.
Ali, ono što najviše boli – nisu ni paketi, ni pretnje, ni sendviči sa parizerom iz 1997. Boli to što posle izbora ljudi kukaju. Zovu novinare, šalju poruke:
– Dođite da snimite kako su nas slagali!
A novinari više ne dolaze. Ne zato što su lenji, nego zato što nema smisla snimati reprizu pete sezone „Zaječarska prevara – glas za šampon i paket“.
Jedino što u Zaječaru još uvek izaziva osećaj misterije i strahopoštovanja jeste pitanje: Šta će biti s Parkom Imperatora kad Boško ode, a on je i sada već bivši gradonačelnik? Hoće li imperatoru podići bistu? Možda na bazi stiropora, da se uklopi u gradsku estetiku. I da ispod piše zlatnim slovima:
„Možda parka neće biti, ali moje neostvarene želje ostaju večno.“
Jer, ako Zaječar ima nešto, to je talenat da preživi sve – osim još jedne kampanje sa paketima. I, naravno, frižidere sa dušom.
