Vasilije Ostroški (na krštenju Stojan Jovanović) rođen je 28. decembra 1610. godine, u siromašnoj porodici, od oca Petra i majke Anastasije, u selu Mrkonjić, Popovo polje, Hercegovina.
Od detinjstva je bio ispunjen ljubavlju prema Crkvi, a odlikovao se i neophodnim vrlinama: smirenošću i ozbiljnošću. Radi školovanja, roditelji su ga odveli u najbliži manastir Zavala.
Kada je odrastao, otišao je u manastir Tvrdoš gde je još više zavoleo monaški život i na kraju primio monaški čin.
Posle primanja đakonskog i svešteničkog čina, Vasilije odlazi u Crnu Goru, kod tadašnjeg Mitropolita cetinjskog Mardarija, ali ubrzo dolazi do neslaganja među njima. Kako je otac Vasilije uporno skretao pažnju Mitropolitu Mardariju na opasnost i pogubnost jeretičke propagande, pokušavajući da mu ukaže kako bi problem trebalo rešavati, Mitropolit, koji nije delio njegovu zabrinutost, vremenom počinje da širi neistine o njemu. Narod, već pridobijen ljubavlju i brigom oca Vasilija, na to reaguje prozvavši svog pastira – revniteljem Pravoslavlja.
Došavši u sveti manastir Ostrog, Sveti Vasilije se najpre zaustavi u podnožju Ostroške planine, zatim ode u Gornji Ostrog i nastani se u pećini ovog prepodobnog podvižnika Isaije. Odatle je, živeći isposnički, upravljao Mitropolijom punih 15 godina.
Tu je Vasilije nastojao da okupi monahe i podvižnike, sa kojima je obnovio crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice, a podigao je i crkvu Časnog i Životvornog krsta u Ostroškoj steni. Jednom reči, Mitropolit Vasilije je nastojao da se Ostroška pećina pretvori u pravi manastir.
Ostrog je u to vreme bio i stecište boraca protiv muhamedanskog zuluma. Tu je često dolazio i Bajo Nikolić Pivljanin.
Pošto je u Ostrogu proveo 15 godina, Sv. Vasilije se upokojio 29. aprila 1671. godine, u svojoj keliji iznad ostroške isposnice, koju je u tom času obasjala neobična svetlost. Iz stene pored koje se upokojio, uprkos tome što je bila bez imalo zemlje, izrasla je vinova loza. Odmah po upokojenju, na grobu svetitelja dešavala su se mnogobrojna čuda, koja i danas ne prestaju (zbog toga je i nazvan Sv. Vasilije Ostroški Čudotvorac).
Sedam godina po upokojenju, Sveti Vasilije se tri puta u snu javio nastojatelju manastira Svetog Apostola Luke kod Nikšića, igumanu Rafailu, nakon čega mu je otvoren grob. Pronađeno je svetiteljevo netruležno telo, koje je zamirisalo na bosiljak.
Preneto je u crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice na Ostrogu, gde i danas počiva i gde ga celivaju brojni poklonici.
Njegove svete mošti su nekoliko puta premeštane i sakrivane, od muhamedanaca i drugih neprijatelja.
Pred kivot Svetiteljev donose se bolesnici, bolesni od raznih i neizlečivih bolesti, i Svetitelj ih milostivo isceljuje i ozdravljuje i od duševnih i od telesnih bolesti.
O tome svedoče mnogobrojne štake, i lanci, i verige, i nosila, i skupoceni darovi ostavljeni Svetitelju u Ostrogu u znak zahvalnosti za čudesno isceljenje i ozdravljenje.
O tim mnogobrojnim isceljenjima, i o onima od duševnih bolesti, svedoče mnogi zapisi u manastirskim knjigama, i još više neizbrisivi zapisi u srcima vernih.
