Reklame

Organizacija festivalska. Obezbeđenje/policija i volonteri usmeravaju ljude, deru se na njih, tretiraju ih kao stoku. Ljudi idu kao zombi, nema nikakvog entuzijazma i energije, aplauzi mlaki za onoliki broj ljudi, sa bine odjekuje populizam i prebacivanje prisutnima zašto izlaze a On ima još samo par rečenica da kaže. Stiče se utisak da bar polovina ne veruje u ono što Mesija govori. Mnogi gledaju da eskiviraju ulaz ako ih ne vide goniči robova, svi bez maske. Ne znam šta da vam kažem, ostaje da se nadamo da će u nekom trenutku proraditi mrva ljudskog dostojanstva. Sve u svemu samo neki problem.

Kako su čudni putevi Gospodnji, tako mene jedan od njih odvede na konvenciju Aleksandra Vučića u Boru. Zadnjih 25 godina imao sam prilike da posećujem razne skupove i konvencije mnogih stranaka i političkih opcija. Neke sam posećivao iz radoznalosti, neke za svrhu monitoring, a neke zato što sam podržavao tu političku opciju. Imajući u vidu da se godinice talože i fitilji se skraćuju mislio sam da ovakvom skupu neću nikad prisustvovati, ali nikad ne reci nikad. 

Pri samom ulasku u Bor vidi se da se nešto dešava, ljudi se uglavnom kreću u grupicama. Kako se približavam sportskoj hali vidi se da je u pitanju neki hepening. Gomila ljudi ispred ulaza, okupirane okolne prodavnice i kiosci. Autobusa nema u okolini, verovatno su istovarili putnike na krajnju destinaciju i potražili utočište na površinama koje zadovoljavaju gabarite ovih vozila. Idem kroz masu ispred nekoliko ulaza u sprtsku halu, neki čekaju red da uđu, neki oklevaju i koriste još koji trenutak da ostanu na ranom prolećnom suncu, a neki pokušavaju da eskiviraju ulaz ako ih ne vide goniči robova. Atmosfera podseća kao da gostuje neki veliki muzički bend, samo nema ljudi koji veselo piju piće i podižu raspoloženje pred nastup. Na ulazu u halu sve vojnički organizovano, obezbeđenje i skeneri, kao da prolazite gejt na aerodromu. Ljudi idu kao zombi. Obezbeđenje daje uputstva ljudima pri ulazu, viče na njih i sprovodi ih kroz kapije gde ih dočekuju volonteri. Volonteri u prepoznatljivim plavim kabanicama i ID karticama oko vrata sprovodi ljude, požurije ih da se ne zadržavaju i viču na njih.

Jedna ružna atmosfera, ponižavajuća, gde obezbeđenje (policija u civilu) i volonteri stranke tretiraju posetioce kao stoku koja baulja. Kada se uđe tribine prepune, volonteri sprovode ljude na parter, nema zadržavanja, jednako drsko kao na ulazu. Hala krcata, bina nameštena, samo se čeka Šef da stigne sa konvencije u Požarevcu.

Pošto početak kasni kao i svaki grandiozni događaj odlučim da odem do obližnjeg kafića po kafu za poneti. U povratku vidim da mnogi ljudi izlaze iz sportske hale. Pitam jednog da li je počelo, kaže jeste ali je velika gužva. Čudim se kako su se ovi ljudi drznuli da napuste događaj dok Mesija još uvek govori. Uđem, govor klizi kao po loju, gomila populizma i rečenica koje pokušavaju da posetioce taknu u emociju. Pominju se razni putevi i sela u Timočkoj krajini jer kao Vođa tobože zna svaki pedalj ovog dela Srbije.

Nisam baš najbolje zapamtio ali pokušaću da parafraziram Lika: kaže ovi što imaju dobra kola i lepo žive stalno se nešto žale, sve im malo, ali vi koji stvarno teško živite stegnete zube i borite se, idete napred za svoje porodice i svoju zemlju. Aplauzi mlaki za onoliki broj ljudi, nedostatak entuzijazma je upadljiv, vidi se da su ljudi došli da budu čekirani i jedva čekaju da se vrate svojim kućama i prodicama. Nema euforije i mahnitog klicanja Vođi. U jednom trenutku Vođa kaže:

“Pa gde izlazite, imam još tri rečenice da kažem do kraja, zar toliko ne možete da sačekate. To vama naši koordinatori kažu dođite da se prijavite pa posle radite šta hoćete”.

Deo podanika se drznuo da takne u Vođin ego i ovaj nije mogao da pređe preko toga, morao je da opomene i prozove. Nakon završetka govora ljudi užurbano kreću da izlaze, vrata su tesna pa se stvara usko grlo. Nakon izlaza kreća izazov “nađi svoj autobus”, telefoni rade, osvrtanja, dozivanja. Bulevar ispred sportske hale je zatvoren, autobusi su poređani u kolonu i čekaju ukrcavanje. Ljudi jedva čekaju momenat da kolona autobusa krene svako svome gradu, dan je duži pa nedelja ne mora biti izgubljena u celosti. Na putu za Zaječar vozim solidnom brzinom, ali u retrovizoru vidim da nekoliko autobusa kreće da me pretiče, što znači da po mojoj proceni p… preko 100 na čas, ljudima se žuri.

Još jedan kuluk je završen. Naravno, svi bez maske bez koje do pre par nedelja niste mogli da uđete u prodavnicu u svom komšiluku.

Opšti utisak je da ne ide baš sve kao podmazano, postoji ovde nešto u vazduhu, nešto što nedostaje.

Evidentno nedostaju entuzijazma i pobedničke euforije. Neki zli jezici kažu da kada kap prelije čašu, po uzoru na Čaušeska, moguće je doći do te tačke da će Mesija na nekom grandioznom mitingu biti izviždan od strane svoje publike.

Ja tu opciju ne bih tako olako odbacio, deluje da vodi ka tome.

Ostaje na da vidimo da li robovi na PPP ugovorima, oni kojima je obećano zaposlenje i partijski upošljenici za plate od kojih ne mogu da prežive imaju crvene linije koje prelaze granice ličnog dostojanstva.

Ne znam šta da vam kažem, sve u svemu samo neki problem.

Izvor: Dejan Perić

Reklame