Rupa u asfaltu ima od kad je asfalta, ništa spektakularno. Neko bi sa pravom mogao da je poredi sa rupom u saksiji i da mi kaže: “Au, pronašao si rupu u asfaltu”. Drugi će reći: “Ajde ti prijatelju dođi kod mene u naselje pa da vidiš koliko ih ima”.
Međutim, moju pažnju je privukla jedna posebna rupa. Ovu rupu gledam svakoga dana, više i ne znam od kad. Najmanje poslednjih godinu dana, a možda i više. Meni ova rupa izgleda drugačije od ostalih jer mi se čini da dosta govori o nama.
Naime, radi se u jednoj dubokoj rupi u asfaltu na raskrnici ulica Ljube Nešića i 7. septembra (vidi sliku). Sem što sam posmatrao rupu, promatrao sam i automobile i njihove vozače. Vozeći spokojno svoje automobile vozači koji je ne primate, pređu točkovima preko rupe i trgnu se iz svog konfornog položaja. Kod nekih se može videti kako miču usne u znak negodovanja, verovatno neka sočna psovka. Otprilike svaki treći vozač ima kontakt sa dotičnom rupom. Spone na mom automobile su takođe imale čast da osete čari ove rupčage. Sada je uspešno izbegavam.
Koja je poenta ove moje kratke sage o rupi u asfaltu?
Radi se o veoma prometnoj raskrsnici u širem centru grada. Mnogi naši sugrađani brode tuda svakodnevno. Oni su je uglavnom zapamtili i uspešno je izbegavaju. Ko prolazi ređe tuda ima velike šanse da plati danak ovoj rupi.
Poenta moje priče je da smo se svi srodili sa ovom rupom i da je prihvatamo kao nešto naše, nešto što je odvajkada tu, nešto Bogom dano. Ne prolazimo tuda samo mi obični građani. Prolaze i pojedini gradski funkcioneri, radnici stručnih službi i nadležnih javnih preduzeća, ali ni mi, ni oni, ništa ne preduzimamo. Jednostavno tako je, kako je.
Tu bih ja povukao paralelu sa našom svakodnevnivom.
Tako isto svi prihvatamo anomalije i negativne pojave u društvu. Razne afere se nižu, javašluk, nasilje, zloupotrebe, ali niko ne reaguje.
To više nisu incidenti. Jednostavno smo se srodili sa time i više ne reagujemo. Prihvatili smo to kao našu svakodnevnicu. Tako je kako je. Ko smo mi da reagujemo ako ne reaguje onaj ko treba.
A ko treba? Pa valjda svi mi treba da reagujemo, da ukazujemo, da se bunimo. Naši preci su položili svoje živote da bi mi živeli slobodno i dostojanstveno.
A mi kako živimo? Dozvolili smo da nas vode najgori među nama.
Kako je tako je, šta da se radi. Prihvatili smo apatiju kao stil života i pomirili se sa sudbinom. E zato ova rupa u asfaltu puno govori o nama i našoj zajednici.
U slučaju rupe dovoljno je samo tri četiri lopate asfalta i problem bi bio rešen. U slučaju ovog drugog jedna olovka u jednu nedelju bi isto mogla da reši problem.
Šta da se radi. Kako je tako je.
