Ni najveći pesimisti nisu mogli da predvide da će Zaječar za tridesetak godina, od industrijskog i privrednog centra istočne Srbije, čiji su privredni subjekti uživali ogroman ugled ne samo u bivšoj Jugoslaviji već i širom Evrope, postati zaostala i nerazvijena palanka koju vode polupismeni politički funkcioneri, okruženi svojim interesnim grupama najgorih mogućih skorojevića i poltrona.
Rasipanje para, stranačko i rodbinsko zapošljavanje radi namirivanja saveznika, zloupotrebe, zaduživanje kod poslovnih banaka, fingirane javne nabavke, korupcija, teški amaterizam u radu i sl., to je ono po čemu će vladavina onih koji su vodili grad u prethodnih 16 godina ostati upamćena.
Fabrika Leoni
Da je Boško Ničić za deceniju i po koliko već sedi u fotelji gradonačelnika ispunio makar delić svojih obećanja o otvaranju novih radnih mesta u našem gradu, do sada bi u Zaječaru svoje zaposlenje pronašlo najmanje 80.000 ljudi! Kao što već dve godine gusla priču o famoznom Aptivu u kome će kablove za stranog investitora motati 2500 radnika, na sličan način je i daleke 2008. godine, u intervjuu za Večernje novosti, dao reč da će se u Zaječaru otvoriti najmodernija fabrika za proizvodnju auto delova u kojoj će posao dobiti čak 1500 ljudi. Izgleda da je ova fabrika izgrađena nekom stelt tehnologijom, budući da je još uvek niko od Zaječaraca nije video. Ono što je pak svima vidljivo jeste bolest nezaposlenosti koja je u međuvremenu mnoge Zaječarce oterala u migraciju.
Izgradnja industrijskih pogona kod Vražogrnca
Ako obećanje o zaposlenju 2500 Zaječaraca u fabrici Aptiv deluje neverovatno, još neverovatnije su bile izjave o upošljavanju čak 4500 radnika u pogonima tekstilne, mašinske i industrije obojenih metala i nemetala, te prehrambene industrije nadomak Vražogrnca koju će graditi zainteresovani inostrani partneri. Ovu industrijsku zonu Ničić je smestio na potezu od nepostojeće fabrike porcelana do asfaltne baze nadomak sela. Po svemu sudeći, vražogrnačku industriju sa sve stranim investitorima odnele su poplave i bujične vode sa kojima se meštani ovog sela redovno bore nakon svakog malo jačeg pljuska. Slike poplavljenih seoskih domaćinstava, njiva, poljoprivredne mehanizacije i domaćih životinja koje plivaju vodom tužna su slika naše jadne realnosti, ali i odraz hronične nesposobnosti jedne vlasti koja na sva usta hvali svoja postignuća i uspehe koje niko ne vidi. Kakva je teška sudbina zadesila ovo selo pod naprednjačkom vlašću, dobro je da im je ostao makar “Vražogrnački točak”.
Singapurćani su nam pobegli
Poput Šojićevih poslovnih partnera iz filma “Tesna koža”, glavom bez obzira iz Zaječara pobegli su i predstavnici južnokorejske kompanije Čang Šin, za koje je gradonačelnik svojevremeno govorio da su izuzetno zainteresovani za otvaranje fabrike za proizvodnju patika u Zaječaru, i to za čak 5000 zaposlenih! Strogo poslovni Južnokoreanci su izgleda bili zadivljeni kašnjenjem, kao i dres kodom gradonačelnikovih saradnika koji su na sastanak sa stranim investitorom došli u duksericama sa kapuljačama i izlizanim trenerkama, pa su brže bože uhvatili džadu. Falio je još samo burek na stolu, pa da scenografija iz filma bude kompletna. Sve u svemu, poput gorepomenutog glavnog lika režisera Miće Mioševića, i naš junak je sve svalio na bratski južnokoreanski narod: “Male su šanse da otvore fabriku, jer čitav region nema taj broj i profil kadrova koji je njima potreban”. U međuvremenu, sve je više bosih. Ne toliko zbog nedostatka fabrike patika, koliko zbog tragično neodgovornog i nedomaćinskog raspolaganja budžetskom kasom od strane gradskih glavara.
Muzej roka i bungalovi
Avgusta 2017. godine, u okviru realizacije projekta prekogranične saradnje između Srbije i Bugarske, sredstvima EU, u vrednosti od oko pola miliona evra, započeta je izgradnja bungalov naselja na Kraljevici. Radovi su trebali da budu završeni 11. avgusta 2018. godine, ali umesto toga, Zaječarci su dobili urbanističko ruglo u najlepšem delu park šume. Samo radi realizacije ovog projekta, iz budžeta grada Zaječara izdvojeno je više od 30 miliona dinara kako bi se namirile obaveze prema izvođaču radova – firmi “Manco plus doo Beograd”, a čiji je vlasnik bivši rukometaš i član Glavnog odbora SNS-a, Vladimir Mandić. Ovaj poslovni “uspeh” gradonačelnik i rukometaš Mandić proslavili su i ovekovečili fotografijom iz Sofije. Uz osmehe. Izgleda da su imali razloga za slavlje. Pametnom dovoljno.
Samo godinu dana kasnije, gradonačelnik nastavlja sa obećanjima i slavodobitno objavljuje da će se odmah do bungalova izgraditi i Muzej roka, te da će kamen temeljac položiti zajedno sa muzičkom zvezdom Bilijem Ajdolom. Otišlo se toliko daleko da su čak i hodnike gradske uprave krasile slike idejnog rešenja ovog objekta. Koliko je pak koštala izrada projekta, bolje je da ovde i ne pominjem.
Iako su kameni temeljci postali najveće građevinsko dostignuće srpskih političara, u ovom slučaju se čak ni to nije desilo. Niti se Bili Ajdol latio lopate svežeg maltera, niti je Zaječar dobio svoj rok muzej. U međuvremenu, i slike sa zidova su uklonjene.
Vizitorski centar na Feliks Romulijani
Tokom 2020. godine, naš vredni neimar obećavao je izgradnju i vizitorskog centra na kasnoantičkom lokalitetu Feliks Romulijana, govoreći da će se objekat prostirati na čak 3700 m2, sa sve smeštajnim, istraživačkim i prostorijama za posetioce, pristupnim saobraćajnicama, parkinzima, pešačkim i biciklističkim stazama itd. Sve to isto je obećavao i desetak godina ranije, ali bez rezultata. U svom intervjuu za Večernje novosti, slavodobitno je saopštio vaskolikom građanstvu da je zahvaljujući njegovom samopregornom radu i angažovanju nemačka organizacija Giz donirala čak 3,5 miliona evra za ove namene. Od para iz donacije po svemu sudeći nije bilo ništa, jer ni u ovom slučaju nije bilo čak ni famoznog kamena temeljca za ovaj objekat.
Nezaposlenost smanjena za 15,3%
Poznata je anegdota sa jednog od sajmova zapošljavanja, kada se prisutnim nezaposlenim Zaječarcima gradonačelnik obratio rečima “Drago mi je da vas vidim u ovolikom broju”. Da se može dati i smešnija izjava od ove, potrudio se lično Ničić, kada je tokom prezentacije lokalnog akcionog plana zapošljavanja za 2018. godinu ispalio rečenicu “…na nivou grada smanjena je nezaposlenost za 15,3%!”. Gradonačelnikov smisao za humor izgleda nisu shvatili novinari portala Glas Zaječara, jer su odmah kontaktirali filijalu Nacionalne službe za zapošljavanje, te dobili podatak da se 15,3% zapravo odnosi na broj onih koji su brisani sa evidencije usled neredovnog javljanja, a ne zato što su u našem gradu pronašli posao. U međuvremenu, ovi procenti su po svemu sudeći i veći, jer je ogroman broj Zaječaraca, trbuhom za kruhom, otišao putem Nemačke, Austrije, Švajcarske, Češke, Aljaske… Tako je i gradska vlast smanjila broj nezaposlenih. Učinila je njihove živote nepodnošljivim prinudivši ih da napuste Zaječar. Po principu što manje ljudi, manje i nezaposlenosti.
Podzemni kontejneri
Da ne bude da gradonačelnik baš ništa od obećanog nije ispunio. Zaječarci su tokom ove izborne kampanje dobili kontejnere. I to kakve, podzemne! Mnogi su još uvek ograđeni trakom, pa ostaje nejasno da li je to zbog toga što ne mogu da se koriste, ili se pak čeka finiš izborne kampanje kada će biti upriličeno svečano otvaranje uz prigodan govor, muzički program, stranačke botove i vatromet. Na stranu što su prenebregnuta negativna iskustva drugih gradova kad je ovaj izum u pitanju, već se odmah nakon njihovog postavljanja proširila i vest da Zaječar ne poseduje kamione sa potrebnim tehničkim karakteristima za odvoženje otpada iz njih. Bio kako bilo, nadajmo se da će makar kontejneri moći da se koriste, iako ni njima neće dugoročno biti rešen problem sortiranja otpada.
Elem, u “zlatnom dobu” u kome živimo, te limene kante sve više liče na potrošačke korpe koje siti pune a gladni prazne. Nažalost, sitih je svakim danom sve manje a gladnih sve više. Istovremeno, i đubreta je sve više. Toliko se nagomilalo da se to više ne može trpeti. Ima ga na sve strane. Ustajali smrad truleži i propadanja godinama zaudara na sve strane. Odavno ga niko nije otpremio na deponiju gde mu je i mesto. U tom velikom kontejneru skupljeno je svo smeće ovog grada iz koga se izvlače kadrovi koji rukovode našim životima. I ma koliko bila lepa ambalaža u koju se đubre odlaže, taj otpad se nikako ne može reciklirati. To se mora počistiti. Metla!
Autor: Predrag Stanković
