Video nadzor u gradu mora da postoji – u to sumnje nema. Ono što izaziva sumnju je zaštita pravo na privatnost i ko sve i u kojoj meri ima pravo pristupa ovom sistemu.
Sistem video nadzora kojim se upravlja iz Policijske uprave Zaječar čine 22 kamere koje su raspoređene na tačkama koje su ocenjene kao vitalne za bezbednost Zaječaraca.
Cilj sistema je povećanje bezbednosti kroz smanjenje stope kriminaliteta i broja saobraćajnih prekršaja, ali i pronalaženje počinitelja krivičnih dela i prekršaja, odnosno nestalih lica i lica koja raspolažu informacijama od značaja za istragu.
O rasporedu kamera i troškovima sistema video nadzora više možete pročitati OVDE, u reportaži informativnog portala „Zaječar Online„.
Pojedine kamere mogu se, putem komandi, rotirati tako da snimaju u željenom pravcu, a proces rotacije više je nego jednostavan i zahteva samo par poteza operatera.
Tako kamera locirana u Kursulinoj ulici periodično „motri“ raskrsnicu ulica Dragoslava Srejovića i Kursuline, o čemu svedoči fotografija načinjena 3. decembra 2018. godine.
Ta ista kamera periodično motri i u suprotnom smeru, ka početku Kursluine ulice, a svoju poziciju je, prema nekim navodima, promenila pretprošlog petka, 25. januara 2019., na dan održavanja protesta.
Protestna šetnja tog dana prolazila je ovom ulicom, te su, navodno, postojali bezbedonosni razlozi da se kamera rotira u pravcu zgrade koju već nadgleda nekoliko kamera.
Kamera je i danas okrenuta ka početku ulice, o čemu svedoči današnja fotografija.
Da li su postojali opravdani bezbedonosni razlozi – pretpostavimo da jesu, iako su protesti u Zaječaru, ali i protesti širom Srbije mirni, ali zašto kamera nije po okončanju protesta promenila položaj – ne znamo.
Na dan održavanja protesta odigrao se, nešto pre ponoći, saobraćajni incident u ulici Generala Gambete.
Pre no što je Ministarstvo unutrašnjih poslova dostavilo saopštenje o incidentu, o istom smo doznali putem objave na zidu gradonačelnika Zaječara – i to u vidu video snimka koji je usnimljen kroz sistem video nadzora.
Da je snimak sačinjen putem privatnog sistema nadzora, pa bi i razumeli kojim putem se snimak našao na zidu gradonačelnika. Međutim, reč je o javnom sistemu video nadzora.
Nema spora, lice je bahato uništilo predmet u javnoj svojini, ugrozilo bezbednost učesnika u saobraćaju – da sistema nije bilo delo bi ostalo, verovatno, nekažnjeno.
No, pitanje glasi: ko je pristupio video nadzoru, napravio kopiju video snimka i omogućio gradonačelniku da je iskoristi u cilju ove objave?
Ako je namera bila da se ukaže na to da je uvođenje sistema video nadzora bilo opravdano, i da je na praktičnom primeru dokazana njegova svrsishodnost – zar nije bilo umesnije da se upriliči konferencija za štampu, i da se na taj način javnosti pokaže da je 11 miliona valjano utrošeno?
Pitanja na koja javnost mora dobiti odgovor glase:
Ko sve pristupa sistemu video nadzora i po čijem nalogu?
Ko sve može doći u posed video snimaka sa javnog sistema video nadzora?
Ko se stara da se javni sistem ne zloupotrebljava u privatne svrhe?
Ko nam garantuje da se video nadzor neće koristiti za „obračun“ sa neistomišljenicima, na primer, učesnicima protesta?
