Igor Velić: Svetski dan sećanja na žrtve saobraćajnih nezgoda i sistemska odgovornost

Svetski dan sećanja na žrtve saobraćajnih nezgoda obeležava se svake treće nedelje u novembru i posvećen je sećanju na milione ljudi koji su izgubili život na putevima širom sveta, ali i na sve one koji su preživeli saobraćajne nezgode sa teškim posledicama. Ove godine obeležava se 15. novembra, pod sloganom „Sećajmo se. Podržimo. Delujmo.“ Ovaj dan nije ustanovljen samo da bismo se setili onih kojih više nema, već i da bismo ukazali na razmere stradanja, odali priznanje hitnim službama koje prve priskaču u pomoć i podsetili društvo da se najveći deo ovih tragedija može sprečiti. Njegova suština je u tome da sećanje ne sme biti samo čin tuge i odavanja počasti, već i poziv na odgovornost i odlučno delovanje kako bi putevi postali bezbednije mesto za sve.

Na samom početku želim da istaknem da se podaci izneti u ovom tekstu zasnivaju na Statističkom izveštaju Agencije za bezbednost saobraćaja Republike Srbije o stanju bezbednosti saobraćaja u Republici Srbiji za 2025. godinu.

A podaci su više nego zabrinjavajući. Srbija se nalazi među evropskim zemljama sa najvišim javnim rizikom smrtnog stradanja u saobraćaju. Poređenjem vrednosti ovog pokazatelja u Srbiji sa prosekom država Evropske unije, tokom poslednjih deset godina, pokazuje da je rizik smrtnog stradanja u našoj zemlji čak 1,5 do 1,8 puta veći. Koliko je situacija ozbiljna, najbolje govori podatak da smo tokom 2025. godine imali čak 74 poginula na milion stanovnika.

Agencija za bezbednost saobraćaja: Javni rizik smrti u saobraćajnim nezgodama u Srbiji i Evropskoj uniji (2016-2025)

Dakle, Srbija se, prema riziku od smrtnog stradanja u saobraćajnim nezgodama, svrstava u grupu država sa najnepovoljnijim pokazateljima među 34 evropske države. Štaviše, naša zemlja beleži najveći rizik smrtnog stradanja među svim državama koje dostavljaju podatke u bazu podataka Evropske unije o saobraćajnim nezgodama.

Prema podacima Agencije, tokom 2025. godine na teritoriji Republike Srbije dogodile su se 33.325 saobraćajnih nezgoda. U njima je život izgubilo 488 lica, dok je 3.763 zadobilo teške, a 15.619 lake telesne povrede. Pored toga, evidentirano je i 19.744 saobraćajnih nezgoda u kojima je nastala isključivo materijalna šteta.

Posebno zabrinjavaju podaci o stradanju najranjivijih starosnih kategorija učesnika u saobraćaju. Tokom 2025. godine život je izgubilo jedanaestoro dece uzrasta od 0 do 14 godina, dok je 1.406 dece povređeno. Među mladima, uzrasta od 15 do 30 godina, život su izgubila 102 lica, a 6.159 je povređeno. Ni podaci o stradanju najstarijih nisu ništa manje zabrinjavajući: život je izgubilo 155 lica starijih od 65 godina, dok je 2.461 lice iz ove starosne kategorije povređeno.

Agencija za bezbednost saobraćaja: Javni rizik smrti u saobraćajnim nezgodama u Republici Srbiji, drugim državama koje dostavljaju podatke o saobraćajnim nezgodama Evropskoj komisiji i državama Zapadnog Balkana

Pre nego što nastavim, želeo bih da naglasim da iza svakog od ovih brojeva ne stoji samo statistički podatak, već jedan ljudski život, jedno ime i prezime, nečija majka ili otac, baka ili deka, brat ili sestra, nečije dete... Iza svakog broja nalazi se porodica koja je izgubila deo sebe, prazna stolica za porodičnim stolom i nečiji rođendan koji više nikada neće biti proslavljen. Za one koji kreiraju i sprovode politiku bezbednosti saobraćaja, ovi podaci često ostaju samo brojke u godišnjim izveštajima. Za porodice koje su izgubile svoje najmilije, međutim, oni predstavljaju bol koja nema statističku vrednost i prazninu koju ništa ne može da nadomesti. Zato ne smemo dozvoliti da se na žrtve saobraćajnih nezgoda naviknemo, da ih svedemo na procente i grafikone u godišnjim izveštajima. Jer nijedan izgubljeni život nije samo broj, a nijedna porodica ne bi smela da nauči kako izgleda život bez nekoga koga voli zbog nečije neodgovornosti ili propusta sistema.

Saobraćajne nezgode nisu slučajnost, kako nam to kreatori politike bezbednosti saobraćaja često predstavljaju u javnosti. One su, pre svega, posledica naših pogrešnih odluka i sistemskih grešaka. A ono što je posledica ljudskog delovanja i nečinjenja može se menjati, njime se može upravljati i što je najvažnije, takve nezgode se mogu sprečiti. O razmerama našeg nerada i dubini sistemskih problema najbolje svedoče podaci koje sam prethodno naveo.

Nažalost, čini se da kreatori politike bezbednosti saobraćaja i dalje ne prihvataju, niti dosledno primenjuju savremeni koncept odgovornosti za stanje bezbednosti saobraćaja. Taj koncept prevazilazi usko shvatanje pravno-krivične odgovornosti učesnika saobraćajne nezgode i podrazumeva mnogo širu odgovornost: sistemsku, političku, stručnu i moralnu. Zato se s pravom postavlja pitanje: zašto se u javnosti toliko govori o odgovornosti učesnika saobraćajnih nezgoda, a tako malo o odgovornosti onih koji kreiraju saobraćajnu politiku, donose odluke i upravljaju sistemom bezbednosti saobraćaja?

Upravo se u tome ogleda suština savremene teorije i prakse bezbednosti saobraćaja. Odgovornost za nastanak i posledice saobraćajnih nezgoda ne može se posmatrati isključivo kroz postupke neposrednih učesnika, već se mora sagledavati kroz odgovornost svih činilaca sistema. To podrazumeva odgovornost donosilaca odluka, planera, projektanata, izvođača radova, upravljača puteva, inženjera, proizvođača vozila, saobraćajne policije, pravosudnog sistema, proverivača bezbednosti, zdravstvenih organizacija i svih drugih koji svojim odlukama, postupcima ili propustima utiču na nivo bezbednosti saobraćaja.

Možda široj javnosti nije dovoljno poznato da je Srbija još 2023. godine usvojila Nacionalnu strategiju bezbednosti saobraćaja za period od 2023. do 2030. godine, zajedno sa pratećim akcionim planom. Akcionim planom, koji se odnosio na period do 2025. godine, bilo je predviđeno 248 aktivnosti i 31 mera čija je realizacija trebalo da doprinese smanjenju broja smrtno stradalih i teško povređenih u saobraćajnim nezgodama. Međutim, novi akcioni plan još uvek nije ni na vidiku, dok je pitanje u kojoj meri su prethodno planirane aktivnosti i mere zaista sprovedene ostalo bez jasnog odgovora. Drugim rečima, ne samo da nemamo novi plan koji bi trebalo da definiše naredne korake, već nemamo ni jasnu sliku o tome šta je od prethodno preuzetih obaveza ostvareno.

A da bezbednost saobraćaja nije samo pitanje ljudskih života, već i ozbiljan društveni i ekonomski problem, pokazuju i podaci iz same Strategije. Prema njenim procenama, društveno-ekonomski troškovi saobraćajnih nezgoda u Srbiji iznosili su oko 4,1 milijardu evra u 2019. godini. Dakle, posledice nebezbednog saobraćaja ne mere se samo izgubljenim životima i narušenim zdravljem, već i ogromnim ekonomskim gubicima koje snosi čitavo društvo.

Strategijom su, takođe, definisani i konkretni opšti ciljevi: smanjenje broja smrtno stradalih i teško povređenih lica za 50 odsto do 2030. godine, u odnosu na 2019. godinu, kao i ostvarivanje cilja da od 2030. godine nema smrtno stradale dece u saobraćaju. To su ciljevi koji na papiru zvuče ambiciozno i ohrabrujuće. Međutim, u dosadašnjem periodu važenja Strategije (2023-2025) smrtno je stradalo 173 lica više, dok je teško telesno povređeno 2.562 lica više od onog što je Strategijom predviđeno. Takođe, smrtno je stradalo 11 dece više, dok je 26 dece više teško telesno povređeno, u odnosu na zacrtane ciljeve. Drugim rečima, nijedan od ključnih prelaznih ciljeva u pogledu smanjenja broja poginulih i teško povređenih nije ostvaren.

Agencija za bezbednost saobraćaja: Razlika definisanih prelaznih ciljeva i ostvarenih rezultata u 2025. godini i ukupno ostvarenih rezultata za period važenja Strategije (2023–2025. godina).

Dakle, strategije, akcioni planovi, misije, vizije i ciljevi nemaju nikakvu vrednost ukoliko ostanu samo mrtvo slovo na papiru. Njihova vrednost meri se isključivo onim što je zaista sprovedeno i životima koji su zahvaljujući tome sačuvani.

Za neostvarivanje ciljeva Nacionalne strategije bezbednosti saobraćaja i nedovoljnu realizaciju aktivnosti predviđenih Akcionim planom odgovornost snose svi nadležni subjekti koji učestvuju u kreiranju i sprovođenju politike bezbednosti saobraćaja. To se, pre svega, odnosi na Ministarstvo unutrašnjih poslova, Agenciju za bezbednost saobraćaja, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, ali i na jedinice lokalnih samouprava, koje imaju odgovornost za stanje bezbednosti saobraćaja na svojoj teritoriji.

Smatram da su pokazatelji neostvarivanja ciljeva Nacionalne strategije i izostanak očekivanih rezultata dovoljan razlog da se otvori pitanje političke, stručne i moralne odgovornosti rukovodećih ljudi institucija koje imaju ključnu ulogu u upravljanju sistemom bezbednosti saobraćaja. U institucijama čiji je osnovni zadatak zaštita ljudskih života, odgovornost ne može ostati samo deklarativna. Zato smatram da rukovodioci Agencije za bezbednost saobraćaja i nadležnih ministarstava moraju da preuzmu odgovornost za ostvarene rezultate, uključujući i podnošenje ostavki.

Međutim, problem nije samo u tome što postavljeni ciljevi nisu ostvareni. Mnogo je veći problem što izostaje ozbiljno suočavanje sa razlozima takvog neuspeha i odgovornost za posledice. Neophodno je utvrditi zbog čega planirane aktivnosti nisu realizovane, ko je za to odgovoran i zašto izostaju konkretne promene u načinu upravljanja sistemom bezbednosti saobraćaja. Bez takvog preispitivanja, strategije i akcioni planovi ostaju samo spisak lepih obećanja, bez stvarnog uticaja na bezbednost ljudi.

Posebno je važno otvoriti i pitanje kadrovske politike u institucijama koje imaju ključnu ulogu u sistemu bezbednosti saobraćaja. Potrebno je preispitati stručne kvalifikacije, kompetencije, radno iskustvo i profesionalne kapacitete zaposlenih, kao i utvrditi da li ljudski resursi kojima ove institucije raspolažu odgovaraju složenosti i značaju poslova koji su im povereni. Bez stručnih, kompetentnih i odgovornih ljudi nema ni kvalitetnog upravljanja sistemom, a bez kvalitetnog upravljanja nema ni očekivanih rezultata.

Odgovornost mora da obuhvati sve nivoe vlasti i sve subjekte koji imaju ovlašćenja, resurse i obavezu da unapređuju bezbednost saobraćaja. Jer kada izostanu rezultati, odgovornost ne može ostati samo na papiru, već mora imati svoje ime, prezime i konkretne posledice. Ako želimo da unapredimo bezbednost saobraćaja u Srbiji i sačuvamo ljudske živote, neophodna je suštinska promena politike bezbednosti saobraćaja. Potrebni su nam odgovorni, stručni i kompetentni ljudi, institucije koje rade u interesu građana i sistem u kojem se rezultati rada mere sačuvanim ljudskim životima, a ne brojem realizovanih kampanja, održanih tribina i potrošenim budžetskim sredstvima.

Opširnije o novoj saobraćajnoj politici koju je ponudila Studentska lista https://www.glas-zajecara.com/drustvo/igor-velic-studenti-i-nova-saobracajna-politika-42670

Bezbednost saobraćaja ne sme biti prostor za političko i stranačko kadriranje, institucionalnu neodgovornost i puko zadovoljavanje forme. Ona je pitanje javnog interesa. A za neuspeh u zaštiti ljudskih života neko mora da odgovara.

Nama je u Srbiji potrebna revolucija ideja, projekata i inovativnih rešenja u oblasti bezbednosti saobraćaja. Potrebno je otvoriti prostor stručnim i kompetentnim ljudima, posebno mladim profesionalcima koji svojim znanjem, integritetom i profesionalnim odnosom prema poslu mogu doprineti suštinskim promenama. Stručnost, kompetencije i profesionalni integritet moraju biti osnovni kriterijumi za obavljanje odgovornih poslova, a ne politička podobnost i stranačka pripadnost.

Autor: Igor Velić, master inž. saobraćaja, Predsednik Udruženja Sigurne staze