Dobitnik NIN-ove nagrade Darko Tuševljaković predstavio „Karotu“ zaječarskoj publici
Zaječarci su juče imali priliku da upoznaju Darka Tuševljakovića, dobitnika NIN-ove nagrade, koji je gostovao u našoj biblioteci i tom prilikom govorio o nagrađenom romanu „Karota“.
U prijatnom razgovoru koji je vodila Tamara Brajković, publika je imala priliku da nasluti glavnu priču, kontekst, likove romana, ono što ih čini primamljivim u sadašnjosti, kao i ono što im daje univerzalan značaj.
O tome koliko je sećanje varljivo, koliko danas tragamo za pitanjem sopstvenog identiteta, kao i nacionalnog, šta čoveka motiviše da se vrati, kao i da beži, u kojoj meri drugi oblikuju našu svest i stvarnost, kako se nositi sa ličnom traumom, a kako sa kolektivnom, govorili su gost i moderator, dok je publika, nadahnuta razgovorom, imala brojna pitanja za autora na kraju promocije.
Ovaj roman jeste traganje za istinom, za sećanjem, za sobom. Ljudi često žele da promene svoj život, da pobegnu od uspomena, da sakriju i odreknu se prošlosti. Roman govori o okolnostima kada je čovek prisilno odvojen od prošlosti, kada se gubi u tom osećaju da li može početi novi život, ili nastaviti stari, ili koji život nastaviti, odnosno ko je on zapravo.
Na putu traganja za identitetom, Davorova osoba za ravnotežu je njegova devojka Nina. Sa druge strane, tu su njegovi drugovi iz detinjstva, njegova nastavnica likovnog Lucija, mnogi likovi koji se prožimaju kroz te priče prikazane retrospekcijom, prikazane u sadašnjem trenutku, kao i one prikazane u trenucima nečeg onostranog u scenama koje imaju i elemente fantastike.
Svi ti životi koji su u Davoru i oko njega, simbolično su ovenčani u skulpturi koju je isklesala nastavnica Lucija. Isklesani likovi te četvorice dečaka simbolično su razbijeni na početku, kao što su i njihovi životi bili razbijeni, pa onda ponovo sastavljeni.
Tokom pripovedanja nižu se elementi koji nas u čitanju navode da iznova sebi dokazujemo da smo u našim životima mi ti koji možemo polomljena sećanja ponovo sastaviti, da je naš svet u nama samima. Davor sklapa deliće sećanja kao što je Lucija sklapala deliće polomljene skulpture, dok na kraju nije sastavio sam sebe.