Za razliku od mnogih ljudi širom sveta, građani Zaječara imaju privilegiju da uživaju u bogatstvu koje voda pruža. Da li će Zaječar već u ovom veku dočekati da od bogate oaze postane pustinja – ne može se sa sigurnošću reći, ali je sasvim izvesno da trenutni izbori i postupci vode upravo ka ovom ishodu.
Iako na planeti Zemlji postoje vrste koje imaju sposobnost da prežive u ekstremnim uslovima sa veoma malo ili gotovo nimalo vode, većina živih organizama zahteva vodu za osnovne metaboličke procese i opstanak, i kao takva ona predstavlja resurs dragoceniji od zlata ili drugih plemenitih metala i mineralnih sirovina.
Zbog nepovoljnih klimatskih uslova u pojedinim delovima sveta, kao i zbog siromaštva i neuređene infrastrukture, više od 900 miliona ljudi nema pristup čistoj vodi za piće, a svake godine više od 3 miliona ljudi širom sveta strada usled nedostatka vode ili od bolesti povezanih sa nečistom vodom.
Zaječar – stazama održivosti: Značaj infrastrukture za grad kao što je Zaječar
Međutim, iako vrlo dobro znamo da voda život znači, svakodnevno potcenjujemo njenu važnost i neophodnost, uzimajući zdravo za gotovo ovo bogatstvo, a ekološki neodgovorne prakse, kako pravnih, tako i fizičkih lica, svakodnevno doprinose zagađenju izvorišta i vodotokova. Navika da se smeće baca kraj izvorišta, na obalama reka i jezera, u potocima, čini se, brižljivo se prenosi sa kolena na koleno kao najsvetija tradicija pa tako neretko svedočimo nemilim prizorima: nagomilanom smeću i zamašnim količinama plastike i drugog otpada.
Stanovnici Zaječara, za razliku od mnogih ljudi širom sveta imaju privilegiju da uživaju u bogatstvu koje voda pruža. U knjizi „Zaječarske javne česme“ autora Miodraga Velojića navodi se da ispod Zaječara postoji šest vodonosnih horizonata ispunjenih vodom. Zahvaljujući ovome, ali i zahvaljujući zadužbinarima koji su negovali tradiciju izgradnje i uređenja česama, danas sa slavina više od trideset arteških česama svakodnevno teče kvalitetna, zdrava pijaća voda. Nekada je javnih česama i bunara bilo blizu sto. Neke su česme sa vremenom zaboravljene, a neke su i presušile.
Zaječar – stazama održivosti: Da li u Zaječaru ima siromaštva?
Mišljenja koja je voda najbolja podeljena su, pa tako neko radije zahvata vodu kod Luvra, a neko na Markovoj česmi, drugi pak smatraju da je voda iz Vlaške male najbolja, a ima i onih koji tvrde da treba piti samo vodu sa Pivarske česme. Bilo kako bilo, ako krenete u šetnju kroz Zaječar nećete morati da ponesete sa sobom flašicu vode, jer je šansa da ćete pored ovoliko javnih česama ostati žedni gotovo nikakva.
Pored arteških česama, kladenaca i bunara, Zaječar u neposrednoj okolini ima i Nikoličevsku i Gamzigradsku banju, kao i jezera: Rgotsko, Dubočansku branu, Sovinac i Grliško, dok sam grad leži na obalama dveju reka.
Ipak, ništa nije tako bajkovito kako se na prvi pogled možda čini – i vrlo je moguće da će bogati vodonosni horizonti presušiti ili biti potpuno zagađeni već u narednih par decenija. Već danas smo svedoci da vode na česmi Zlatna zvezda nema, kao ni na česmi kod Voćara, dok Pajićeva česma tek tu i tamo daje znake života, baš kao i ona kod škole Ljubica Radosavljević Nada. Ni mlaz na česmi u Vlaškoj maloj nije više tako bogat i snažan. Klimatske promene evidentne su. Leta su nesnosno vrela, dok zimi gotovo i da nema snega, što pre nešto više od dve decenije nije bio slučaj, i gotovo svaki Zaječarac stariji od trideset godina seća se zima sa puno snega. Aktivnosti rudarskih kompanija umrtvljuju vodotokove, a potpuno neprerađenje i netretirane kanalizacione vode ispuštaju se pravo u reku, ni u 2024. Zaječar nema pogon za obradu i tretiranje kanalizacionih voda. Ekološka slika, kada su u pitanju vode, veoma je depresivna, a budućnost pred nama – tmurna.
Zaječar – stazama održivosti: Vazduh naš nasušni? Šta zaječarci udišu?
„Mislim da mi uopšte nismo svesni kakvo bogatstvo u Zaječaru imamo. Kada odemo bilo gde sa strane, ljudi uglavnom u Srbiji mešaju Zaječar sa Zrenjaninom, ali za razliku od Zrenjanina mi imamo pijaću vodu. Mi smo prošlog leta od onih preko četrdeset česama, kako sam i ja učila u školi da Zaječar ima, našli malo preko trideset. Od toga mislim da sa jedne ili dve česme uopšte više i ne teče voda. Situacija je takva da su to arteški bunari, i da to jako zavisi od stanja tih podzemnih rezervi, tih akvifera. Nažalost, znamo šta smo imali ranije sa TIS-om, i sa nekim privatnim nastojanjima da se bušotine otvaraju.“ – kaže Jelena Anasonović Kuč iz Eko Istoka.
Zaječar – stazama održivosti: Održivost zdravstvenog sistema u Zaječaru. Ima li razloga za brigu?
Odgovornost u kontroli eksploatacije imaju nadležne institucije, koje moraju da vode računa o tome kako se voda troši, u kom obimu, da li se troši prekomerno, i kako eksploatacije utiče na životnu sredinu. Takođe, institucije moraju da se staraju da se za eksploataciju resursa plaćaju adekvatne naknade, a ne simbolične, dogovorene ispod žita i po partijskoj vezi.
„Bratski dogovori, mislim prosto, jasno nam je da biznis i privatni interes i privatni kapital imaju neku svoju prođu, ali isto tako mora da postoje i neki javni interesi i mora da postoji neki balans između ta dva. Studiju uticaja ne može da naruči kompanija koja eksploatiše ili koristi vodu ili bilo koje resurse, kao što je sada studija Rio Tinta koju je naručio Rio Tinto, prosto svima je jasno da to nema nikakvog smisla.“ – dodaje Jelena Anasonović Kuč
Nedavno je, prilikom vršenja istražnih radova kod Nikoličeva, došlo do izlivanja termalne vode iz bušotine. Do izlivanja terminalne vode došlo je na dubini od preko 400 metara, nakon čega su istražne radnje obustavljene, a bušotina je zalivena mešavinom cementa. Iako je u momentu kada su mediji obavestili javnost od izlivanju voda iz pomenute bušotine isticala već više od 24 sata, kompanija koja je vršila istražne radnje nije našla za potrebno da o tome obavesti javnost, već je javnost o ovom događaju obaveštena tek kada su meštani prijavili da se nešto neobično dešava na bušotini. Da li je zalivanje bušotine cementom zaista bio ispravni postupak i zašto Nikoličevska banja iz godine u godinu služi samo kao predizborno obećanje i priča za malu decu, dok se njeni potencijali ne koriste?
Zaječar – stazama održivosti: Da li ima dostojanstvenog rada u Zaječaru?
„Što se tiče Nikoličevske banje, kako to oni vole da kažu nezvanične banje, a ona bi i trebalo da dobije status banje. Širom Srbije mi imamo više ovakvih bazena improvizovanih gde bi trebalo da se ulaže i da se koriste ti potencijali, ali i da se ta voda očuva. Sa bušotinom je situacija bila da je voda tekla malo jače od nedelju dana da oni prva tri dana uopšte ništa nisu radili po pitanju sanacije, a kada su krenuli da je saniraju krenuli su da je zalivaju cementom – tačnije mešavinom cementa, peska i još nekih dodataka, što mi opet mi ne znamo tačno šta su oni tu stavili, nama su radnici rekli da zalivaju cementom. I struka je upozoravala, mi smo kontaktirali profesore sa Rudarsko geološkog fakutelta, profezore hidrogeologije, koji su nam savetovali, a tako piše i u zakonu, da takva bušotina pre svega treba da se konzervira, da se stavi neki nazovi ventil, i da prvo postoji mogućnost da se ta voda ispita, kakvog je ona sastava i kvaliteta, da se izmeri temperatura, da se uradi merenje mineralizacije i da se proveri kako ta bušotina utiče na ostale bušotine, da li se menja pritisak, da li je voda iz iste vodene žile.“ – kazala je Jelena Anasonović Kuč.
Pre nego što je bušotina zalivena, aktivisti organizacije Eko istok, prema dobijenim uputstvima, uspeli su da izmere temperaturu vode na bušotini, kao i da uzorkuju vodu radi utvrđivanja kvaliteta vode i prisustva teških metala. Izvršene osnovne analize pokazale su da je voda ispravna i dobrog kvaliteta. Nažalost za neke detaljnije analize nije bilo prostora, jer je bušotina zalivena i istražni radovi su obustavljeni.
„Sve ide u prilog tome da je reč o istoj vodi, na bazenu i na bušotini. Mi smo merili temperaturu vode i na bazenu i na bušotini, na bazenu je temperatura 36.1, a na bušotini je bila 32.4 stepena. Uzeli smo i uzorak vode sa bušotine i poslali smo je na Hemijski fakultet, jer je to bilo jedino mesto gde smo uspeli u tom trenutku da je pošaljemo, i u tom trenutku voda nije imala nikakvo prisustvo teških metala. Međutim dalje analize i merenje nismo mogli da izvršimo, prosto nismo imali ljudstvo, a ni sredstva.“ – zaključila je Jelena Anasonović Kuč
Na samom izvorištu u Krivom Viru reka Crni Timok ledeno je hladna i bistra – prizor ni nalik onom koji ćete zateći na „Sastavcima“ – ušću Belog u Crni Timok. U letnjim periodima miris koji se širi oko reke je najblaže rečeno neprijatan, a jasno svedoči o tome da sa rekom nešto nije u redu. Divljih deponija i tragova smeća, nažalost, takođe ima, gotovo od prvog do poslednjeg metra reke, a „dabrove brane“ sačinjene od plastične ambalaže svedoče o izostanku ekološke svesti. U Vražogrncu pogled na Borsku reku i piritište unosi uverenje da su potpuno neistinite tvrdnje starijih meštana da Borska reka nekada nije bila sasvim mrtva. Bajkoviti pejsaž Timokovih meandara prerasta u noćnu moru kada nad lepotom reke koja vijuga preovlada smrad koji se širi iz vode.
„Halovo je moje selo, i imamo zemlju pored Timoka, nakon ušća Borske reke u Timok, kod deponije. Kada je rudnik manje radio, situacija se popravlja. Moja baka koja je 1948. godište, tu je nekada bila stara vodenica, kupali su se, pecali su ribu, znači tamo je bila čista voda, do nekog trenutka dok prosto nije počelo da se prekomerno ili intenzivnije eksploatiše. Sada sa Zi Đinom je situacija takva da oni prosto ne poštuju nikakve standarde, i kada ih poštuju to se sve kombinuje da njima odgovara. Čak i ako se desi da po nekim tužbama plate neku kaznu to su za njih minimalne kazne. Oni zarađuju, kopaju naše zlato, naš bakar, našu rudu, mi dobijamo za uzvrat tu bednu rudnu rentu, nažalost ljudi tu imaju posao. Situacija je takva, to znaju i ljudi iz Bora, oni ispuštaju svu tu jalovinu u reku noću ili koriste situaciju kad su neke kiše, nevremena, da se to prosto ne vidi. Isto rade i sa Brestovačkom rekom, puštaju u Crni Timok iz Čukaru Pekija. Mi vidimo da se na terenu situacija pogoršala, i ceo onaj deo, „Pustinja“, oni nanosi pirita od Vražogrnca prema Halovu, sve nam to pokazuje i mi znamo da je Borska reka mrtva reka, sada se to isto dešava sa Kriveljskom rekom koja se uliva u Borsku reku, o tome prosto niko ne vodi računa. Na sve to oni žele da tu pregrede, da naprave još jednu mini hidroelektranu i da dodatno uspore tu vodu, da tu naprave neko nazovi jezero i da verovatno i to jednog dana prodaju Kinezima, jedino što nam preostaje je da dignemo glas i da se protiv toga bunimo, jer to nije javni interes, to je interes kompanija.“ – zaključuje Jelena Anasonović Kuč
Činjenično je stanje da Zaječar i njegova okolina zaista raspolažu izuzetnim bogatstvom, kada je u pitanju voda. Nažalost, volonterske akcije usmerene ka uređenju vodotokova, izvorišta, ali i ka uzorkovanju vode radi utvrđivanja kvaliteta iste, pokazuju da postoji problem koji zahteva daleko ozbiljniji angažman nadležnih institucija, ali i stavljanje javnog interesa ispred interesa kompanija čiji je cilj eksploatacija neobnovljivih prirodnih resursa koja neminovno vodi zagađivanju vode, zemljišta i vazduha, čime se sa geografskih karti brišu naselja i mesta u kojima već vekovima živi stanovništvo.
Da li će Zaječar već u ovom veku dočekati da od bogate oaze postane pustinja – ne može se sa sigurnošću reći, ali je sasvim izvesno da trenutni izbori i postupci vode upravo ka ovom ishodu.
Ujedinjene nacije su 2015. godine na svom smitu usvojile Agendu 2030 koja se tiča ostvarivanju ciljeva održivog razvoja na globalnom nivou. Države potpisnice su se obavezale da će svaka na svom nacionalnom nivou doprinositi ostvarivanju ovih ciljeva. Republika Srbija je takođe potpisnik ove agende i u svrhu njene realizacije je formirala Multiresornu radnu grupu.
Ciljeva održivog razvoja ima ukupno 17 i svi su međusobno povezani i naslanjaju se jedan na drugi. Sve zajedno možemo posmatrati kroz tri dimenzije: ekonomski rast, socijalnu inkluziju i zaštitu životne sredine.
Iako su definisani na globalnom nivou, ciljeve održivog razvoja je moguće ostvariti jedino ako svi mi u svojim zajednicama doprinosimo njihovom ostvarivanju.
Jedan od bitnih ciljeva održivog razvoja jeste pod nazivom “Održivi gradovi i zajednice”.
“Ovaj projekat realizuje Fondacija Iskorak, a finansiran je od strane C.S, Mott fondacije, u okviru Programa za lokalna rešenja globalnih izazova (Global Challengers – Local Solutions), koji vodi Akademija za razvoj filantropije u Poljskoj”.
