Slobodan Jovanović je sticajem okolnosti ostao bez krova nad glavom. Danas živi na klupi ispred Železničke stanice, a higijenu održava na reci. Pre toga, živeo je kao podstanar, da bi ubrzo, usled nedostatka posla i novca, morao da ode na ulicu. Od tada je beskućnik i živeo je u napuštenim kućama, a poslednja adresa mu je bila u zaječarskom bioskopu.

Slobodan je 1962. godine rođen u Makedoniji. Otac mu je bio vojno lice, pa se sa porodicom 1971. godine doselio u Zaječar. Stan su dobili u vojnoj zgradi iza pozorišta, u kome je živeo sa ocem, majkom i sestrom. Do 1992. godine, sve je bilo normalno. Završio je elektrotehničku školu i zaposlio se u Fabrici mernih transformatora u Zvezdanu. Radio je do 1992. godine, kada je fabrika počela da propada i on je poslat na prinudni odmor.  Trbuhom za kruhom, te iste godine je napustio Zaječar i otišao u Italiju, gde je radio takođe u fabrici, nažalost na crno, jer nikada nije stekao papire i nije regulisao svoj boravak tamo.

Zbog bolesti roditelja, koji su, kako kaže, tada bili na samrti, iz Italije se u Srbiju vratio 2013. godine. Tada je saznao da su roditelji stan u Zaječaru prodali i preselili se u Kragujevac, gde su živeli u vikendici njegove majke. Svog dela vikendice se odrekao u korist sestre, i vratio se u Zaječar, verujući da će naći posao i skućiti se negde, pošto natrag u Italiju više nije mogao. Iznajmio je stan i počeo privatno da radi po kućama posao za koji se školovao. Drugog posla nije bilo, a uskoro je ponestalo i ušteđevine i para za kiriju. Bio je prinuđen da izađe na ulicu.

U početku se, kako sam kaže, snalazio kako je umeo i znao.

bioskop „Timok“

„Živeo sam u napuštenim kućama, na ulici, a onda sam počeo da spavam u bioskopu, gde sam se najduže zadržao, sve do požara koji su, verujem, izazvali klinci koji su i ranije upadali u bioskop i pravili lom. Mene nikad nisu dirali, ali bi kada sam ja izlazio oni upadali i ludovali, pa verujem da su ga oni i zapalili“ kaže Jovanović.

Pomoć je, kaže, tražio u Centru za socijalni rad, gde mu je žena sa kojom je razgovarao, rekla da oni ne mogu da mu pomognu.

Foto: Glas Zaječara – Slobodan Jovanović

„Bilo je trenutaka da pet dana ne jedem ništa. Nikad nisam bio ni u bolnici. Spavao sam u bioskopu, a ni sam ne znam šta sam jeo. Sada spavam na Železničkoj stanici, na klupi ispred.“

Jovanović dodaje da ima i onih koji su mu pomagali do sad.

„Desilo mi se da mi priđu neke devojčice na Železničkoj stanici i daju mi 200 dinara. Jedan dečak mi je jednom dao 100 dinara, a najviše mi pomaže Mimi travar koji mi pronalazi povremeno posao, daje mi hranu, a dao mi je i odeću koju su mi ukrali.“

screen shot Facebook

„Mimi travar“, odnosno Milorad Simović, objavio je na svom Facebook profilu apel za pomoć ovom čoveku i skrenuo pažnju na našeg sugrađanina  od koga su oni koje za to plaćamo, okrenuli glavu. Njegov problem do sada je prepoznao samo Milorad Simović i sada mi…

Novinari Glasa Zaječara kontaktirali su Vladana Markovića, sekretara Crvenog krsta u Zaječaru, koji je u telefonskom razgovoru naglasio da će Crveni krst preduzeti mere u najkraćem roku kako bi mu pomogao. Sa nadležnima iz Centra za socijalni rad nismo uspeli da stupimo u kontakt, ali se nadamo da smo sa vama koji ovo čitate, uspeli i da ćemo svi, svako na svoj način pomoći ovom čoveku.

Postavlja se pitanje, zašto grad kao što je Zaječar nema prihvatilište za smeštaj ljudi koji su ostali bez krova nad glavom i prinuđeni su da smeštaj traže po napuštenim kućama, bioskopima i na kraju na klupama pod otvorenim nebom, a pritom ima objekte u svom posedu, poput onog u Sremskoj ulici, u kome je nekada bila Sigurna kuća.

Postavlja se pitanje i da li zaista živimo u „zlatnom dobu“ kako ga je predsednik nazvao i da li nas je „sramota koliko nam je dobro“ ili treba da nas bude sramota što u 21. veku imamo ljude koje sistem ne prepoznaje, koji spavaju na klupi, kupaju se u reci i koji su prepušteni sami sebi…

P.S… Juče ujutru je bilo – 8 stepeni…

foto: Glas Zaječara