Nakon svadbe put mladine kuće upućivali su se ka mladinoj kući dever i lžlja – rećidžije. Dan nakon svadbe ovaj čudni dvojac pratio je mladinu majku do mladoženjine kuće, gde joj je mladoženja uručivao „šule“.
Uloge rećidžija će prihvatali su se dever i lžlja. Lžlja je po pravilu bio mladić koji je bio duhovit i galamdžija, i ko je umeo da podigne raspoloženje. Naravno, to nije značilo da lžlja ne može biti i devojka.
Rećidžije su se maskirale u mladence, ako bi lžlja bila devojka, onda je devojka glumila mladoženju, a dever mladu. Umesto vela mlada bi nosila kakvu staru zavesu, a umesto cveća venac paprike ili luka. Barjak se šio od starih krpa.
Tako maskirani rećidžije su uz smeh i igru pratile taštu i prijatelje do mladoženjine kuće.
Mladoženja bi tada, nakon prve bračne noći, svojoj tašti uručivao poseban dar – šule.
Kako je prva noć bila jako važna u ono vreme, to je i ovaj poseban dar imao svoju simboliku.
Naime, ako je mlada bila nevina, onda je mladoženja u šule sipao grejanu rakiju sa medom. U suprotnom, u šule bi sipao hladnu rakiju u koju je dodavan pepeo. Katkad bi, da ne pukne bruka, tajna ostala skrivena, te bi mladoženja sipao toplu zameđenu rakiju iako mlada nije bila netaknuta pre bračne postelje. Takvo je bilo vreme.
Ni rećidžijama nije bilo lako, morali su dobro da se paze razbih smicalica kako bi sačuvali obraz.
Kako je to nelada izgledalo? Poslušajte u videu koji sledi.
