foto: tanjug

Da je neko, za svih ovih 17 godina koliko aktuelni gradonačelnik Zaječara egzistira u političkom životu našeg grada zapisivao sva njegova obećanja, do sada bismo verovatno imali roman obimniji od Šolohovljevog “Tihog Dona”, dok bi Zaječar, da je makar deo od obećanog ispunjen, sada verovatno izgledao poput futurističkih gradova u filmovima naučne fantastike.

Teško je setiti se baš svih obećanja, ali bi svakako bilo ugodno pobrojati najveće bisere iz bogate riznice diplomiranog ekonomiste za čijom se diplomom još uvek traga.  No, da pođemo redom…

Proizvodnja softvera

Retki su oni Zaječarci koji se još uvek sećaju 2005. godine kada je grad, na inicijativu gradonačelnika kupio bivšu fabriku tekstila “Timočanka”, pravdajući taj potez činjenicom da je taj prostor idealan za industrijsku zonu. Kako to uvek biva sa Ničićevim obećanjima, i ta industrijska zona završila je na identičan način kao i postojeća privredna zona “Zapad” na ledini kraj starog Zvezdanskog puta, u kojoj će, po svemu sudeći, “Aptiv” sa 2000 zaposlenih biti otvoren na Sveti Nikad – koji pada posle zrenja vrbovog grožđa, a dan pre berbe kivija sa šljive. Elem, da se vratimo na temu. Fabrika je tada plaćena 24 miliona, od čega je 11 miliona dobijeno od Fakulteta za menadžment, kao naknada za pedesetogodišnji zakup zgrade od 1000 m2 u park šumi Kraljevica, zajedno sa još tri hektara park šume. Kako je tada Ničić govorio, “Timočanka” je trebala da bude “nukleus mnogih budućih preduzeća” i “mesto gde će hleb zarađivati stotine, ako ne i hiljade radnika”, a u kojoj će se proizvoditi čak i kompjuterski softveri! Govorilo se o stranim investitorima, nemačkim i južnokorejskim firmama koje prosto jedva čekaju da dođu i ovde naprave novu kompjutersku industriju. To je uzdrmalo čak i Silicijumsku dolinu, u kojoj umalo nisu obustavili celokupnu proizvodnju kad su saznali šta gradonačelnik Zaječara sprema. Šalu na stranu, osnovano  je čak i javno preduzeće “Timočka krajina”, koje je osim održavanja zelenih površina trebalo da se bavi i izdavanjem nekretnina, njihovim upravljanjem, iznajmljivanjem mašina i opreme bivše fabrike, finansijskim lizingom itd. Sam popis imovine bivše “Timočanke” trajao je nekih petnaestak dana, i rezultirao sa preko 1400 inventarskih jedinica (mašine za šivenje, oprema za farbanje i sušenje, vozila, kotlarnice itd), od kojih je lavovski deo dat na korišćenje  novoosnovanom JP “Timočka krajina”. JP “Timočka krajina”, umesto prodaje nekadašnje imovine “Timočanke”, odlukom direktora tada novoosnovanog preduzeća, sve mašine i opremu prodaje kao “sekundarnu sirovinu”, tek na naknadno sprovedenoj licitaciji, iz razloga što je prva poništena nakon intervencije gradonačelnika, i to po nižoj ceni po kilogramu gvožđa od one koja je bila ponuđena od strane učesnika na prvoj licitaciji. Pobednik ponovljene licitacije po svemu sudeći nikada nije isplatio dugovani iznos, dok je u međuvremenu i JP “Timočka krajina” brzo postala bogalj i završila u stečaju. O svemu ovome, daleko podrobnije, pisao je i Vuksan Cerović u Magazinu Tabloid. Umesto industrije kompjuterskih softvera i obećanih velikih investitora, neko vreme je jedna domaća firma samo obavljala uslužno šivenje za Italijane, ali je i to bilo kratkog daha.

Picolla Italia u Zaječaru

Kad smo već kod Italijana, treba se podsetiti i svih famoznih gradonačelnikovih obećanja vezanih za investitore iz države sa Apeninskog poluostrva. U svojoj predizbornoj slikovnici iz 2008. godine, u okviru obećanja o razvoju banjskog turizma u Nikoličevskoj banji, gde je gradonačelnik obećao zaposlenje čak 250 radnika raznih struka, spomenuti su i neki njegovi partneri iz Italije, koji su goreli od želje da u dolini reke investiraju u otvaranje zimskih plastenika za proizvodnju povrća i cveća, te da će tu raditi najmanje 300 radnika! Tog italijanskog povrća Zaječarci se nisu najeli, ali su zato gradonačelnikova putovanja u Italiju bila rodna kao moravski plastenik! Čim je otkrio sve lepote ove južnoevropske zemlje, putovao je kao Jovanča Micić. Ta putovanja od kojih Zaječar nije imao nikakve koristi, koštala su Zaječarce kao svetog Petra kajgana. Elem, što se pak cveća tiče, biće da ono za koje danas “Timok održavanje” izdvaja višemilionske iznose ne niče u dolini Nikoličevske reke.

Pored plastenika za povrće i cveće, partneri iz Italije bili su zainteresovani i da od naših klasičnih zemljoradnika stvore povrtare, jer je poput zeca iz šešira izvučeno i obećanje da će niknuti najmoderniji mogući pogon za konzerviranje tržišnih viškova povrća i sušenje i pakovanje voća! Da smo umesto voća i povrća konzervirali lažna obećanja, do sada bi Zaječar ekonomski procvetao. Jedini problem jeste u tome što, za razliku od ovdašnjih birača, Italijanima nije moguće prodati maglu. Nakon famoznog bratimljenja sa Monfalkoneom, u Zaječar dolazi i gradonačelnik ovoga grada – Đanfranko Picolito, i ekspresno biva proglašen za “počasnog građanina”, te zajedno sa svojim domaćinom, za potrebe predizbornog spota, odlazi da igra mini golf na Popovoj plaži. Spektakl. Dugo se pričalo da je baš Picolito otvorio butik “Amici Miei”, koji se nalazio na mestu gde se danas nalaze prostorije Crvenog krsta u Krfskoj ulici. Da li zbog toga što su najednom zavoleli italijansku modu jako sličnu polovnoj garderobi u “second hand-ovima” ili ne, tek tu su najviše pazarili zaposleni iz javnog sektora. Butik je u međuvremenu nestao, ali je ostalo DOO “Amici Miei – u likvidaciji”, MB: 20670371, koje se vodi na adresi Tržno poslovni centar 22. decembar lokal br. 6, a čiji je likvidacioni upravnik i zastupnik Selena Ničić, supruga gradonačelnika. Gospodin Picolito nije više svraćao u naš mali grad.

Arrivederci amici miei!

Nastaviće se…

Autor: Predrag Stanković