Kad bi Zaječarci mogli da se ogreju samo na predizborna obećanja čoveka koji evo već 12 dugih godina greje fotelju gradonačelnika, verovatno bi im radijatori tokom zimskih meseci bili usijani. Kako je gradonačelnik oduvek voleo toplotu, svojevremeno je čak angažovan i zaposleni iz gradske uprave koji je u jutarnjim satima dolazio ispred njegovog mesta stanovanja da opštinsko vozilo marke opel antara “ubaci” u ler i pusti grejanje, sve u cilju da se naš marljivi funkcioner ne bi smrzao kad oko podneva automobilom krene na posao.
Obećanja o gradskoj toplani, gradskom gasovodu i javno-privatnom partnerstvu sa Moraviom Energo, samo su deo neispunjenih obećanja čoveka koji će na izborima zakazanim za 28. mart ove godine pokušati da dobije i četvrti mandat.
Gradska toplana kod Grljana
Da je ruski knez Grigorije Aleksandrovič Potemkin svojevremeno imao pri ruci Ničićev “Ugovor sa građanima”, ne bi morao da stvara improvizovane kulise nepostojećih sela. Dovoljno bi samo bilo da Katarini II pokaže svoju slikovnicu, pa da je potpuno uveri u činjenicu da Rusija pod njenom vlašću cveta i napreduje. Isto to je uradio i Ničić sa Zaječarcima, uveravajući ih da će 2008. godine kod Grljana nići nova gradska toplana. I ne samo to, već i da će u sklopu toplane, nekom stranom donacijom, biti izgrađena i energana! Obećano je da će izgradnjom te toplane, trajno biti rešen problem grejanja čitavog grada Zaječara i najvećih prigradskih naselja, ali i problem zagađenja vazduha, uzrokovanog individualnim grejanjem velikog broja stanovnika. I dok je Ničić zadovoljno trljao ruke zbog lakovernosti onih koji su mu tih godina na izborima poklonili poverenje, nemali broj građana je tokom zimskih meseci duvao u prste, jer od stranih donacija, toplane i energane kod Grljana nije bilo ništa. O zagađenju vazduha bolje i da se ne govori, jer grad tokom grejne sezone i bukvalno pliva u dimu.
Gradski gasovod
Poznato je da zatvorenici u kazneno-popravnim zavodima, u okviru programa resocijalizacije i prevaspitavanja, učestvuju u različitim likovnim, kreativnim, stolarskim i metalostrugarskim radionicama, te poljoprivrednim poslovima, ne bi li kroz različite aktivnosti popravili svoje ponašanje i postali dostojni i korisni članovi društva. Nije poznato kakve je aktivnosti devedesetih, tokom dvomesečnog pritvora u istrazi zbog činjenice da mu je stavljena na teret zloupotreba službenog položaja u Borskoj banci, imao junak naše priče, ali je izgleda baš tu, sa rešetkastih prozora “Genčićeve vile”, shvatio da bi najidealnija lokacija za razvodno postrojenje gradskog gasovoda bila u dolini Timoka, nasuprot samog Okružnog zatvora. Ideje su pretočene na papir, pa je gorepomenuta slikovnica bila bogatija i za ovaj kapitalni megaprojekat, kojim je obećano da će biti “zamajac razvoja i pokretač novih investicionih ulaganja u zaječarsku privredu”, sve imajući u vidu intenzivni razvoj industrije u našoj opštini. Zaječarska industrija je odavno samo deo uspomena na grad koji više ne postoji, investicije su izostale, dok su priče o izgradnji gradskog gasovoda bile i ostale u rangu ilustracija iz Andersenovih bajki.
Likvidacija JKP Toplana i propast projekta javno-privatnog partnerstva
Kada je Zaječar krenuo u avanturu privatizacije delatnosti grejanja, ni najveći pesimisti nisu mogli da predvide sa kakvom će se to katastrofom završiti. Kako Ničić nije imao uspeha sa realizovanjem svojih obećanja iz “Ugovora sa građanima”, bacio se na krčmljenje onoga što su generacije pre njega stvarale. Uobičajeno je to zavijao u oblandu “najboljeg, najmodernijeg, idealnog, razvojnog, prosperitetnog i sl.”, dok su iza svakog od tih ekonomskih projekata za građane Zaječara ostajale samo pustoš i milionski dugovi u gradskoj kasi.
Nakon ekspresnog gašenja JKP “Toplana”, te smene likvidacionog upravnika Žarka Marinovića čiji je izgleda jedini greh bio taj što je u svojstvu upravnika Toplane podneo tužbu Privrednom sudu tražeći da se proglasi ništavim ugovor kojim je formirana firma Toplifiacija Moravija Zaječar, a sve zbog činjenice da su oni koji vode grad ohladili Toplanu za imovinu i učinili niz povreda zakonskih propisa, o čemu je svojevremeno pisao i list “Timočka revija” u febraru 2011. godine. Radilo se zapravo o tome da nije bilo moguće na zakonit način formirati AD Toplifikaciju Moravija sa većinskim udelom privatnog partnera, jer su naši propisi zabranjivali da javno preduzeće formira novu firmu za istu delatnost, i to kao manjinski vlasnik. Smenjeni likvidacioni upravnik Marinović pokušavao je da pohvata konce kako su partneri iz Češke uplatili pola miliona evra prilikom formiranja TMZ-a i kako su taj novac odmah povukli. Umesto “modela ekonomskog razvoja na kome će nam pozavideti mnogi gradovi u Srbiji”, te izgradnje termoelektrane nadomak našeg grada, kao i potencijalnog uzimanja u koncesiju ugljenokopa “Lubnica”, “Soko” i “Bogovina”, a kojim je pravdano javno-privatno partnerstvo sa Česima, Zaječarcima su radijatori baš te 2011. godine ostali hladni tokom većeg dela zime. TMZ je završio sa višemilionskom blokadom računa, cena grejanja je rasla (u jednom trenutku su Zaječarci imali najvišu cenu grejanja po m2 u poređenju sa svim gradovima i opštinama u Srbiji) a grad je kupovao mazut za grejanje na tržištu po više nego uvećanim cenama, ili se pak zaduživao kod Direkcije za robne rezerve da se kako-tako okočna grejna sezona. Nije trebalo biti veliki ekonomski stručnjak da bi čovek shvatio da će u slučaju kada je većinski vlasnik Moravia Energo iz Češke završila u stečaju, potonuti i TMZ. Partneri iz Češke su svoje akcije prodali firmi ATOLL, a epilog ekonomske epopeje sa stranim investitirom Zaječar je dobio na sudu. Sve u svemu, zbog ekonomskih zamisli nekoga ko se predstavlja kao diplomirani ekonomista, budžet grada u kome živimo bio je, što bi narod rekao, bušan kao rešeto.
Toplana “na sečku”
Sećanja na fijasko sa grejanjem su polako izbledela sa godinama, ali je Ničić nastavio sa svojim obećanjima. Krajem 2018. godine, obećana je izgradnja dve kotlarnice na biomasu, iliti tzv. “drvnu sečku” – u podnožju Kraljevice i u okviru Zdravstvenog centra. Kao sirovinu za svoje grejanje Ničić je planirao da koristi drvo nabavljeno putem tzv. higijenske seče šuma, orezivanjem voćnjaka i čišćenjem reka od granja, uz obećanje da nijedno drvo na Kraljevici neće biti posečeno. O svemu ovome na svom portalu pisao je i Radio Magnum 21. novembra iste godine, sa posebnim osvrtom na sastanke gradonačelnika i predstavnika GIZ-a. Ono što Zaječarcima niko nije objasnio jeste kako će grad Zaječar doći do 3600 tona drvne sečke koliko je, prema zaključcima sa tog sastanka, godišnja sirovinska baza potrebna da ove dve kotlarnice budu u funkciji. Naravno, Studija o snabdevanju drvnom sečkom, o njenom transportu, skladištenju, eksploataciji, te činjenici gde tolika količina drveta može da se pronađe nikada nije izrađena. Kotlarnice nisu izgrađene, ali je uprkos tome neplanska seča na Kraljevici nastavljena, što usled nestručnosti onih koji rukovode JP “Timok održavanje”, što usled učestalih šumskih krađa socijalno ugroženog stanovništva koje upravo u park šumi pronalazi ogrev u zimskim mesecima.
Bilo kako bilo, lokalni izborni zakazani za 28. mart ove godine pokazaće da li će se Zaječarci i u narednim godinama grejati na predizborna obećanja, ili će možda ovoga puta ipak glasati racionalno, hladne glave.
Nastaviće se…
Izvor: Predrag Stanković
