Žila kucavica svakog grada jeste njegova pijaca. Postoji nešto čarobno u tom sjedinjenju, toj neizbežnoj magičnoj povezanosti nje i ljudi. Poput jedne velike pozornice, na njoj je u stalnoj postavi predstava koja se zove život. Glumci su svi stanovnici grada. To odavno više nije samo mesto gde se kupuju životne namirnice, već prostor na kome se, u raznolikosti boja i mirisa, između šarenolikih tezgi na kojima sve vrvi od povrća i voća, mogu sresti zanimljivi ljudi. Tu se sudaraju mnoge generacije, slušaju svakojake priče i iskustva, ponekad bistri politika, ugovaraju poslovi, a neretko, tu se rodi i poneka ljubav.
Da jedno tako lepo i prijatno mesto može postati noćna mora za jedan grad i njegove žitelje, potrudio se niko drugi do sam gradonačelnik, od koga bi, imajući u vidu sva neispunjena obećanja koja je do sada davao, i sam baron Minhauzen morao da hvata beleške.
Pijaca u Kotlujevcu
U svojoj poznatoj predizbornoj slikovnici pod nazivom “Ugovor sa građanima”, još davne 2004. godine Boško Ničić je obećao izgradnju natkrivene zelene pijace u naselju Kotlujevac, i to na tzv. “zvezdanskoj krivini”, uveravajući narod kako će poboljšati snabdevenost i uslove življenja u ovom delu grada, te da će pijaca imati čak i najmodernije istovarne rampe i rashladne sisteme za prodaju jaja, sveže ribe, mesnih proizvoda i druge lako kvarljive robe. Izbori su prošli, gradonačelnik se smestio u svoju fotelju, a umesto rashladnih sistema i svežih jaja, građani su po okončanju izbora dobili samo mućak, jer natkrivena pijaca do danas nije izgrađena.
“Evropska pijaca”
Umesto izgradnje obećane natkrivene pijace u Kotlujevcu, naš vredni neimar se nekoliko godina kasnije bacio na izgradnju gradske pijace, pretvorivši je u nedovršeno urbanističko ruglo bez upotrebne dozvole u samom centru grada.
Veštom predizbornom manipulacijom, gradonačelnik Ničić obećao je da će baš tu, na mestu stare, niknuti nova, moderna “Evropska pijaca” na kojoj će nam pozavideti ne samo drugi gradovi u Srbiji, već i države u okruženju. Međutim, ono što je gradonačelnik obećavao, nije bilo predviđeno i samim projektom za izgradnju ove famozne građevine, jer je isti predviđao pre svega izgradnju javne garaže, dok o pijaci gotovo da nije bilo ni reči. Očigledno, priča o pijaci je samo bila “žvaka” za naivne birače. Bilo kako bilo, ugovor o izgradnji tog objekta potpisan je 17.11.2010. godine, i u ministarstvu za NIP je zaveden pod brojem 404-02-370/2010. Potpisali su ga Verica Kalanović u ime ministarstva, i Boško Ničić u ime grada Zaječara, dok je svoj potpis na ovaj ugovor u ime izvođača radova stavio gospodin Branislav Čičarević. Izvođač radova na ovom objektu bilo je preduzeće “Kolubara” d.o.o. iz Mionice, čiji je vlasnik ni manje ni više nego Miroslav Stefanović, kum gradonačelnika Ničića! Isto preduzeće je bilo angažovano i na drugim radovima u Zaječaru, počev od izgradnje vrtića, rekonstrukcije gradskog stadiona, sportske hale u Kotlujevcu itd. Elem, ukupna vrednost radova na izgradnji objekta procenjena je na 103.897.833, 98 dinara sa pdv-om. Deo te sume u visini od 20.500.000 dinara izdvojio je grad Zaječar, dok je preostali iznos plaćen od strane nadležnog ministarstva, sredstvima kredita Evropske investicione banke. Međutim, kako to uobičajeno biva sa Ničićevim građevinskim poduhvatima, i ovaj je zapeo odmah na početku. Ispostavilo se da ispitivanje tla nije urađeno kako treba, radovi su mesecima kasnili, pa je na ime vrednosti dodatnih radova grad Zaječar morao da plati još 25.923.168,56 dinara sa pdv-om. Ugovor o dodatnim radovima potpisan je 31.08.2011. godine, i u Ministarstvu za NIP zaveden pod brojem 404-02-370/15/2010-04. Kako pijaca danas izgleda, Zaječarci dobro znaju. A kakve su tek muke i patnje morali da istrpe sami pijačni prodavci, koji su u međuvremenu prošli kroz svih devet krugova Danteovog Pakla, ne bi li za sebe i svoje porodice obezbedili egzistenciju dostojnu čoveka, to samo oni znaju. Pijačne tezge seljene su od betonske ploče na objektu javne garaže, preko Popove plaže i Kursuline ulice, pa sve do lokacije kraj nekadašnje autobuske stanice, gde im je i konačno, u periodu proglašenog vanrednog stanja, zloupotrebom propisa o primeni epidemioloških mera, zabranjen rad. Vrhunac iživljavanja gradske vlasti i nastavak agonije za njih, nastupio je krajem prošle godine, kada su prodavci primorani da prodaju vrše isključivo u rasklimatanim drvenim kućicama, uz obavezno plaćanje zakupa, a koje je gradsko rukovodstvo u svoj učestalom maniru kumovsko-burazerskih šema i kombinacija kupilo novcem svih Zaječaraca. O ovim, ali i drugim temama podrobnije je pisao i portal Za Media, u svom tekstu pod naslovom “Kumovska posla – pijaca, stadion, sportska hala u Kotlujevcu”, 16.10.2017. godine.
Na kraju, koliko je novca kumovska firma “Kolubara” d.o.o. iz Mionice izvukla iz budžeta grada teško je reći, ali je svakako reč o desetinama miliona dinara našeg novca. Umesto obećane “moderne pijace po evropskim standardima”, Zaječarci su dobili ispucalu betonsku konstrukciju i urbanističku crnu rupu u samom centru grada, bez mogućnosti da se ista u dogledno vreme rekonstruiše i privede nameni.
Zaječarci se danas sa setom sećaju one stare gradske pijace, kao mesta trgovanja, iznenadnih susreta, dobrih druženja, ali i lepih uspomena. Ta pijaca, sakrivena u hladovini visokih kestena ispod kojih je mirno žuborio čitav jedan život, ostala je svedok mnogih događaja, razičitih sudbina i prijatnih ljudskih priča. Sada, ona je samo deo istorije i lepih sećanja na jedan grad koji pred našim očima nestaje.
Nastaviće se.
Autor: Predrag Stanković
