Gde ste vi bili 11. marta 2020. godine kada je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) proglasila pandemiju korona virusa? Neko se tog perioda seća u anegdotama, neko iz sećanja izvlači potisnute traume, a neko odmahuje rukom i poručuje: „Bolje da se ne sećam“. Četiri godine kasnije društvo u Srbiji iz pandemije nije izvuklo lekcije, a namerno se čini sve da se zaborave nerazumno visok broj preminulih i žrtve kovida, ocenjuje za N1 pulmološkinja Slavica Plavšić.
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je 11. marta 2020. godine proglasila pandemiju korona virusa. Četiri dana pre uvođenja vanrednog stanja u Srbiji, 15. marta, i osam dana pre proglašenja epidemije u Srbiji što je učinio tadašnji ministar zdravlja Zlatibor Lončar.
Od prvih slučajeva u kineskom gradu Vuhanu, koji su se pojavili krajem 2019. godine, do današnjeg dana virus je u celom svetu odneo više od sedam miliona života. Registrovano je blizu 704 miliona slučajeva zaraze u ukupno 231 državi i teritoriji na svetu.
Glavne vesti u Dnevniku na N1 tog 11. marta 2020. bile su proglašenje pandemije, 12 potvrđenih slučajeva u Srbiji i nove mere koje je predsednik Aleksandar Vučić saopštio u prisustvu članova Kriznog štaba.
„Ko boga vam molim, ako ste bili u Milanu ili negde na severu Italije, recite nam to“, kazao je tog dana predsednik.
Samo dve nedelje ranije, na istoj pozornici i u istom društvu, dečji pulmolog Branimir Nestorović, tada član Kriznog štaba, šaljivo je savetovao žene da idu u šoping u Milano, jer kako je čuo – tamo su popusti.
Doktorka Plavšić se za portal N1 priseća da je ta „smehotresna“ konferencija za medije bila nešto najjezivije što je videla, a da su predsednik i lekar izrekli stvari koje nisu primerene ni situaciji, ni jednom profesoru medicine, niti jednom državniku.
„Tako je počeo sunovrat“, ocenila je Plavšić.
Za sagovornicu našeg portala D.I. sunovrat je počeo pola godine kasnije – 19. decembra i to mučnim šetanjem od kovid ambulante do kuće i nazad, pa opet do ambulante… Tako je slučajno u kuću stigla i jedna pegla, kao podsećanje na to vreme.
„Kovid ambulanta u Pop Lukinoj, novembar 19, 2020. Sedam sati ujutru. Ne sećam se koliko nas je ispred male ambulante. Na ulici. Nekoliko sati čekanja, na hladnoći, pod groznicom i temperaturom koja traje od prethodne večeri. Lekar neprepoznatljiv ispod skafandera, brzi test na kovid. Opet čekamo. Pozitivne izdvajaju, nas ‚negativne‘ šalju kućama, da se javimo ako treba. Sećam se da jedva stojim, odlazim kući na drugi kraj grada. Noć još gora. Temperatura uz paracetamole ne pada ispod 39. Ujutru ponovo u ambulantu. Ovaj put svesno LAŽEM doktora da je koleginica s kojom sedim na poslu pozitivna na kovid, ne bi li ih privolela da mi urade ‚pravi‘ test na koronavirus, takozvani PCR. Nisam sigurna, ali mi se čini da doktorka na papiriću ‚lupa crte‘ kao u tabliću – još jedan odobreni test. Laborantkinja me sumnjičavo gleda. Pita: Zar vi niste bili juče?. ‚Jesam‘, potvrđujem. ‚Pa zašto da vam se radi opet test ako ste negativni‘, nastavlja. „Traži doktor“, skraćujem priču. Test naknadno pokazuje prisustvo virusa korona. Treći odlazak u ambulantu. Iz Pop Lukine nas ‚pozitivne‘ šalju u centralni dom zdravlja u Siminoj, na vađenje krvi i snimanje pluća. Ulazimo kao kužni iz nekog podruma, s dvorišne strane, posebnim liftovima, da se ne sretnemo sa drugim pacijentima. I tu je red, čeka se. Ne sećam se koliko čekamo na rezultate krvi. Snimak pluća dobijam na CD-u da nosim lekaru u kovid ambulantu. Nakon toga (sutradan?) u kovid ambulanti redom dobijam sve ‚po protokolu‘. Antibiotik‚ da ne dođe do upale pluća‘, paracetamol, D vitamin, savet‚ da se javim ako se pogorša‘. Pogoršalo se. Temperatura ne pada ni posle lekova. Deca kažu da noću buncam, vičem. Zabrinute glave zaviruju u sobu u kojoj sam izolovana. Učestali pozivi prijatelja i familije. Počinjem da kašljem. Temperatura 39, 40. Suprug me ponovo vozi do kovid ambulante. Ovaj put i on stoji sa mnom i čeka. Pamtim hladnoću i doktorku koja zabrinuto ispisuje neke parametre na papiriću.
Doktorka Plavšić kaže da su kovid ambulante bile mesto horora, bez ikakvog reda i smisla. Da su ljudi čekali u beskrajnim redovima, šetali se od jednog do drugog mesta i tako širili virus.
„Strašna mrlja u tom sećanju“, naglašava pulmološkinja.
Ipak, bilo je odluka vlasti koje su bile dobre, smatra naša sagovornica, navodeći uvođenje vanrednog stanja. Problem je, međutim, što se išlo iz krajnosti u krajnost.
Od zatvaranja u kuće starijih od 65 godina i zabrana kretanja koje su trajale i do 72 sata, do potpunog zanemarivanja mera i deklarativne pobede nad kovidom, a sve zarad održavanja izbora u junu mesecu.
„Epidemiolozi nisu imali autoritet, želje, ni motiva da rukovode epidemijom nego su pravili kompromise i povlačili se. I grešilo se što se išlo u krajnost od potpunog zatvaranja do nepoštovanja mera zbog izbora“, kaže doktorka Plavšić.
Fabrike smrti i ambulante bez reda i smisla
Ona ističe da nesrazmeno visok broj preminulih u Srbiji ide na dušu Kriznom štabu i državnom rukovodstvu.
Srbija je u jeku pandemije dobila specijalizovane kovid bolnice – u Batajnici, Novom Sadu i Kruševcu, namenjene isključivo za lečenje najtežih kovid pacijenata.
„Batajnica i Kruševac su bile fabrike smrti“, naglašava pulmološkinja, koja iako u penziji u tom trenutku aktivno je pratila dešavanja i bila „na vezi“ sa kolegama koji su i dalje radili.
Kaže da su je privatno zvali i slali snimke pluća kako bi, kao iskusan lekar, dala mišljenje. Napominje da je „katastrofalna“ organizacija kadra tokom kovida dovela do žrtvovanja lekara, a Srbija je pandemiju „pregurala“ sa 147 lekara preminulih od kovida, i po tome je postala lider u Evropi.
„Dešavalo se da u Batajnici dežuraju dermatolozi, stomatolozi, fizijatri, koji godinama nemaju veze sa stetoskopom. To je bilo žrtvovanje ljudi. Mogli su i oni da budu od koristi. U takvoj situaciji svi moraju da budu uključeni, ali na adekvatan način“, istakla je doktorka Plavšić.
Prepričava situaciju iz Batajnice kada je jedna doktorka kolegu, inače stomatologa, pitala da uporedi dva snimka i prepozna na kojem ima više crnog ili belog. I njegov iskren odgovor: „Ne znam, doktorka“.
Naša sagovornica D.I. imala je sreće da u borbi za dah i spas stigne do iskusnog pulmologa iz Gradskog zavoda za plućne bolesti i tuberkulozu.
„Još dan, dva (tri?) prolaze kao u magli. Temperatura se ne spušta, kašljem. Sad već, kažu, dišem pliće. Nekako dolazim do Gradskog zavoda za plućne bolesti. Čekaonica prepuna. Nema pacijenta koji su ovde u ‚dobrom stanju‘. Nekoliko lekara radi bez prestanka. Kroz hodnik se samo čuje koliko ima mesta u kojoj bolnici. Žena sede glave ne može samostalno ni da sedi. Prevaljuje se, uvode je u ordinaciju. Posle nekoliko sati čekanja stižem na red. Ulazim korakom veličine dečjih cipela. Odgovaram na pitanja lekara. Kako mi je, od kada, šta su mi dali od lekova… Gleda nalaz pluća. Potom sluša pluća…“
U tom periodu krajem 2020. i početkom 2021. godine beležena je najveća smrtnost ne samo među građanima, već i među lekarima. Oko Božića 2021. u jednom danu su preminula četiri lekara. Radili su u crvenim zonama, bili bez adekvatne zaštite i u uslovima veoma loše organizacije, napominje Plavšić.
Sve ovo dešavalo se pre nego što je početkom 2021. godine stigla spasonosna vakcina protiv kovida.
Rano nabavljanje vakcine – jedna od dobrih stvari
Doktorka Plavšić kaže da je rano nabavljanje vakcine jedna od dobrih stvari koje su urađene tokom najtežeg perioda pandemije.
Dodaje da je organizacija vakcinacije na Sajmu urađena fenomenalno i da je za pohvalu kako je predsednik Vučić došao do vakcina, iako ocenjuje da je to uradio zarad lične pormocije.
„Vakcinalni uspeh se raspršio kao mehur od sapunice jer se ništa nije radilo na organizaciji naroda i obrazovanju naroda“, isatkla je naša sagovornica.
U prvi plan su izbili antivakseri i razni teoretičari zavera, što je dodatno stvorilo konfuziju u glavama građana, koji su već slušali kontradiktorne izjave koje su dolazile iz Kriznog štaba. Tako se na scenu vratio i doktor Nestorović, kojem su kao čuvenom pulmologu ljudi verovali. Međutim, on ih je upućivao na alternativne metode lečenja i, kako kaže doktorka Plavšić, u tri rečenice umeo da ubedi ljude svojom „negativnom harizmom“.
Ceo taj period naša sagovornica opisuje kao „mučnu i ružnu epizodu iz koje se ništa nije naučilo“.
„Čini se sve da se zaboravi, kao i sve ostalo. To sve ružno nije se desilo“, kaže sagovornica portala
I dok se svet sprema za neku novu pandemiju i neki novi virus, mi ponovo uvozimo „teorije zavere“ o bolesti „X“ umesto da izvlačimo pouke iz onoga što smo reživeli.
„Ima mnogo virusa koji su na čekanju. To što je svet organizovao tu akciju o potencijalnoj bolesti je da se ne desi ponovo, da se ljudi pripreme za ono što može da se des, da bi se svet, ljudi, državnici, javnost spremili“, zaključuje doktorka Plavšić.
„‚Jeste li sami došli‘, pita me. ‚Nisam sama‘, odgovaram shvatajući da će uskoro da piše uput za bolnicu. Šalje me kod sestara, odmah pored, da uradim gasne analize arterijske krvi. Sestra mi objašnjava da je ovo malo drugačije vađenje krvi. Ne osećam bol. Pamtim samo njen blag glas. Nosim odmah doktoru nalaz veličine fiskalnog računa. Iščitava. Osmehuje se ispod maske. ‚Dobro je, dobro je‘, viče. Zasićenost krvi kiseonikom je ipak preko 90. Objašnjava da sam ‚za dlaku‘ izbegla bolnicu. Pamtim još da me gleda u oči, lupa rukom o sto i gromkim glasom viče ispod skafandera: ‚Bićeš dobro. DOBRO. Slušaj šta ti kažem‘, govori propisujući mi potpuno novu terapiju i tačnu satnicu kada šta treba da pijem. Bio je kraj popodnevne smene. Mrak nad Beogradom. Simbolično – ‚crni petak‘. Usledila je još jedna teška noć. Ukućani kažu da sam vikala u snu, vrištala, ječala, da su proveli noć pred vratima moje sobe. Konačno je osvanuo drugačiji dan. Temperatura je pala na 37. Lakše se disalo. I od tada je išlo na bolje. Bila sam dobro. Mnogi, nažalost, nisu“, kaže D.I. koja je godinu dana kasnije zbog kovida izgubila majku.
Ovo je jedno sećanje na kovid i to ne najgore.
Gde smo četiri godine kasnije?
Na zvaničnom sajtu Ministarstva zdravlja covid19.rs više nema ukupnog broja preminulih u Srbiji od početka pandemije. Prema tim podacima, ukupno je registrovano dva miliona 614 hiljada 548 slučajeva. Poslednjih sedam dana – 127.
Prema podacima sajta „Worldometer“, preminulo je 18.057 ljudi.
Bolnica u Batajnici, najavljivana kao spas u najtežim vremenima, sada zvrji prazna i urasla u korov. Najsavremenija oprema koja se u njoj nalazi čeka neku novu namenu, ili neku novu Vladu da konačno odluči šta će s njom biti.
Lekari su se iz nje vratili u svoje primarne zdravstvene ustanove, a mnogi angažovani tokom kovida ostali su bez ugovora o radu, iako im je obećavano da ih čeka stalno zaposlenje.
Doktorka Slavica Plavšić kaže da je udruženje „Ujedinjeni protiv kovida“ predlagalo niz mera, ali da nisu uspeli da se izbore ni za to da deca preminulih lekara dobiju stipendije.
I da li smo posle svega spremni za bolest „X“ kad god ona došla i ako dođe?
Izvor: N1
