Telefonski pozivi kao politički pritisak: Ko je dao SNS-u telefone naše dece?
Iako izbori u Boru još nisu raspisani, Srpska napredna stranka već sprovodi intenzivnu političku kampanju.
Ono što ovu fazu kampanje izdvaja jeste činjenica da SNS telefonom poziva mlade Borane. Oni koji su tek zakoračili u svet odraslih, postali su nova ciljna grupa stranačkog uznemiravanja.
Pozivi stižu bez saglasnosti, bez najave i bez ikakvog obzira prema privatnosti. Zovu se mladi koji još ne rade, koji i dalje žive sa roditeljima i koji ekonomski zavise od porodice. U velikom broju slučajeva brojevi telefona na koje se zove ne pripadaju njima, već njihovim roditeljima.
Mladi ljudi uglavnom znaju s kim imaju posla. Ne ulaze u razgovore, ignorišu pozive i prekidaju komunikaciju, čak I blokiraju pozivaoce. Ali njihova reakcija nije suština problema. Suština je u tome što jedna politička stranka ne bira koga će kontaktirati i na koji način, čak ni kada su u pitanju ljudi koji su tek postali punoletni.
Telefonski pozivi pokazuju da SNS u ovoj kampanji ne bira sredstva.
Ta deca još ne rade. Ne zato što ne žele, već zato što su odrasla u sistemu u kojem je zapošljavanje uslovljeno partijskom pripadnošću. Ako nisi član SNS-a, posla nema. Upravo zato su mladi ljudi posebno ranjiva grupa i lak plen za političku manipulaciju.
SNS, inače, godinama funkcioniše u režimu stalne predizborne aktivnosti. U Srbiji gotovo da ne postoji period u kojem izbori nisu aktuelni, bilo da su lokalni, parlamentarni, vanredni ili tek najavljeni. Bor u tom smislu nije izuzetak.
Po modelu kampanje, u grad su dovedeni aktivisti iz drugih gradova. Njihov zadatak je da obilaze građane, uznemiravaju ih i ubeđuju da je SNS jedina prava vlast i jedini mogući izbor. Nastup im je pretežno ponizan, ali poruka je jasna, a to je da sve zavisi od stranke. Obećanja su standardna i već postala tradicionalna, a tiču se novih puteva, bolnice, sportske hale, akva parkova, razvoja i prosperiteta.
Ključno je pitanje u ovoj priči ko je dao Srpskoj naprednoj stranci brojeve telefona građana, a posebno mladih ljudi?
Ko je stranci dostavio te podatke? Da li su u pitanju mobilni operateri, zdravstvene ustanove, zavodi za zapošljavanje ili druge institucije? Ko je dao sebi za pravo da lične podatke građana koristi u političke svrhe bez saglasnosti?
To nisu spekulacije, već legitimna pitanja u društvu u kojem bi zaštita privatnosti trebalo da bude zakonska obaveza. Pozivanje građana, naročito mladih, u političke svrhe, bez njihovog pristanka, predstavlja uznemiravanje i potencijalnu zloupotrebu ličnih podataka.
SNS ovu praksu sprovodi godinama, i to više nije politička kampanja, već sistemsko uznemiravanje građana.
Ćutanje i, još gore, saradnja institucija na ovakvu praksu govori isto koliko i sami pozivi. U državi u kojoj se normalizuje političko uznemiravanje mladih ljudi, problem je sistem koji to dopušta.
Ko je i kada dozvolio da politička partija ima slobodan pristup građanima, njihovim porodicama i njihovim ličnim podacima?
Po ovom principu i uz nepoštovanje zakona o zaštiti privatnosti, izbori više nisu potrebni, jer stranka zna ko ste, gde ste i može da vas pozove kad god poželi.
Izvor: Ist media