Lični stav: Država po meri budale (leta Gospodnjeg 2026.)

Probudim se i ponekad pomislim: možda sam ja lud.

Vučić.

Vlast.

Skupština.

Lokalni moćnici.

Stranački poslušnici.

Novi skandali.

Neki stari lopovluk.

I shvatim – nisam lud. Samo živim u zemlji u kojoj je nenormalno postalo toliko normalno da se čovek oseća nenormalno ako još uvek očekuje nešto normalno.

Godinama vrte u krug istu priču. Samo menjaju ambalaže.

Danas je istorijski dan, sutra je najteži dan, prekosutra je napad na Srbiju, a između svega toga preCednik drži konferenciju na Pinku gde objašnjava da živimo bolje nego Švajcarci. Čoveče, samo što ne počnem da proveravam gde se u Srbiji nalazi Ženeva. A onda izađem u grad. Lokalna politika je posebna vrsta cirkusa. Tu čak ni nema šminke. Sve se zna. Ko je čiji, ko kome duguje, ko je dobio posao, ko će dobiti tender, ko će ćutati, a ko će dobiti funkciju.

I svi se kunu u narod. Narod, naravno, postoji samo pred izbore. A posle izbora postoji samo „naš čovek“.

I dok se odrasli igraju sa funkcijama, tenderima, partijskim članskim karticama i sopstvenim egom, deca oko nas odrastaju u društvu gde je bitno samo da budeš viđen, da imaš love i izgledaš kao da si nečiji.

Izađem u kafić jednom mesečno i gledam klince.

Ne sve, naravno. Uvek se nađe neki normalan, pristojan i pametan. Ali ima i onih gde se stvarno zapitaš gde im je kultura, gde su im nastavnici, gde su im roditelji.

Četrnaest, petnaest, šesnaest godina. Flaša u ruci. Telefonm u drugoj, a pogled prazan kao bunar moje komšinice Mire. Samopouzdanje, naravno – ogromno.

Psovka im je interpunkcija. Nasilje je zabava. Ponižavanje drugog je društveni status. A empatija? To je valjda aplikacija koju još nisu instalirali.

I onda se svi čude.

Čude se kada klinac pretuče drugog klinca. Čude se kada neko nekoga snima dok ga ponižavaju. Čude se kada mladi ne veruju institucijama.

Pa kako da veruju?

Od koga da uče?

Od političara koji se vređaju kao pijani klicni po klubovima?

Od televizije koja od svakog klošara napravi zvezdu?

Od rijalitija?

Od lokalnih šerifa?

Omladina je ogledalo, a ogledalo nam je, bogami, prljavo.

Rudnik, vlast i opozicija - nova koalicija

Postoje stvari oko kojih se ljudi u Zaječaru teško mogu složiti. Oko vlasti – nikako. Oko opozicije – tu i tamo. Oko toga ko je kriv – svako ima svoju teoriju.

Ali postoji jedna tema koja bi, izgleda, mogla da napravi čudo koje nijedni izbori do sada nisu uspeli.

Rudnik.

E, tu već postaje zanimljivo.

Jer godinama slušamo kako jedni brane građane, drugi brane budućnost, treći brane prirodu, četvrti brane investicije, a peti se brane od pitanja novinara.

I onda čovek sedne, pogleda sve to sa strane i pomisli: pa možda smo konačno pronašli temu oko koje možemo da napravimo koaliciju.

Neformalnu, naravno.

Za sada.

Vlast će reći jedno.

Opozicija drugo.

Građani treće.

Rudnik će, po običaju, imati svoje planove.

A između svih njih ostaje jedno sasvim jednostavno pitanje: šta će biti sa ljudima koji ovde žive?

To pitanje je, nekako, uvek najteže.

Lakše je pričati o partijama.

Lakše je prebrojavati mandate.

Lakše je objavljivati saopštenja, držati konferencije, slikati se ispred institucija i objašnjavati kako je baš naša strana ona koja se bori za narod.

Narod, međutim, ima jednu nezgodnu osobinu – živi ovde.

Ne može da promeni mesto prebivališta kad promeni vlast. Ne može da ugasi telefon kada počne priča o zagađenju. Ne može da izađe iz rasprave kada se završi konferencija za medije. I, što je najvažnije, ne može da glumi da problem ne postoji samo zato što je politički nezgodan.

A rudnik nije partijska tema.

Nije SNS tema.

Nije opoziciona tema.

Nije tema za jednu sezonu političke kampanje.

To je pitanje prostora u kojem živimo.

Zato je posebno zanimljivo kada političari počnu da se nadmeću u tome ko je veći protivnik rudnika, ko je prvi rekao da je protiv rudnika, ko je duže protiv rudnika i ko je, zaboga, više puta rekao da je protiv rudnika.

Još samo da uvedemo kategoriju: „protiv rudnika – pojedinačno i ekipno“, pa da imamo kompletan sportski program.

Ali, šalu na stranu.

Ako je neko zaista protiv rudnika – neka bude protiv rudnika.

Ako je neko za – neka kaže da je za.

Ako neko ima drugačiji stav – neka ga objasni.

Građani nisu glupi.

Mogu da čuju različita mišljenja. Ono što ne mogu više da podnesu jeste političko pozorište u kojem se stavovi menjaju u zavisnosti od toga ko sedi preko puta koga.

Jer danas nije dovoljno reći „mi smo protiv“.

Danas mora da se kaže: šta ćete konkretno uraditi? I vlast. I opozicija.

Svi.

Jer kada se ugase kamere, kada se završe izbori i kada se politički protivnici vrate u svoje partijske prostorije, rudnik neće nestati zato što je neko održao dobru konferenciju za medije.

Problem ostaje.

I zato možda ova naša nova „koalicija“ i nije toliko smešna koliko zvuči.

Vlast, opozicija i rudnik.

Tri strane jedne priče, dok građani sede sa strane i gledaju ko će prvi da kaže nešto konkretno.

A možda je vreme da prestanemo da čekamo da se političari dogovore. Jer ako postoji nešto što bi zaista trebalo da nas ujedini, onda to nije borba za fotelju.

Nije ni borba za funkciju.

Nije ni pitanje ko će sutra biti vlast, a ko opozicija.

To je pitanje da li ćemo za deset, dvadeset ili pedeset godina moći da kažemo da smo čuvali mesto u kojem živimo – ili ćemo tada jedni drugima prebacivati krivicu i govoriti: „Nisam ja, oni su.“

A to je najskuplja politička igra koju građani mogu da plate.

E, sada, neko plati životom, a neko samo novcem.