Foto: Pixabay
Reklame

“Blago onom ko dovjeka zivi, imao se rašta i roditi” sa vrha Lovcena u vekove poručuje slavni Njegoš podsećajuci sve nas na smisao ovog poklonjenog i kratkog zivota. Blagosloveni su oni , nažalost retki, koji su uspeli da ostave trag i zaoru delima ljubavi duboke brazde svojim stvaranjem. Samo takve brazde  nesebično i obilno radjaju plodove svih mogućih boja i oblika u dušama onih koji ih prepoznaju i smognu hrabrosti da budu bolji. Najbolja verzija sebe. Sočnost plodova uveliko zavisi i od same zemlje iz kojih niču. A jedna od najplodnijih je Bačka. Srpska Atina je izrodila mnostvo plodova a nama veliku sreću udelila da budemo savremenici nesumljivo jednog od njih – panonskog mornara. Iako oduvek bez mora, vođen je iskrenom verom u snažnu ruku Svemocnog ka svetioniku nezaborava. Takav svetionik je vodio i sve nas koji smo u zagušljivoj noći devedesetih u plavoj sali Sava Centra udisali sveži decembarski vazduh. Ta skoro 4 sata  pretvoriće se kasnije svima prisutnima u vodilju ka svetu ljubavi, kvaliteta i kulture. Hrabro I beskompromisno ogoljavanje svoje prošlosti, kao i ukazivanje na izazove sadasnjosti vešto je bilo pretočeno u stihove i začinjeno notama. Zagrljeni parovi svih generacija praćeni onim koji čeznu da sledeće decembarske koncerte docekaju u takvom status, bili su svedoci istorije.

A pevalo se, između ostalog, i o njoj – lekovitoj, medonosnoj, mirisnoj. Verovatno negde između maja i jula opojnim cvetanjem zavela je i backog Njegosa. Slatko polaganje oružja podrzumevalo je da joj posveti pesmu. Svesni snage njene zavodljivosti su samo oni počastvovani koji je imaju zasađenu ispred prozora. A jutra budu “ona jutra” koja se pamte tek ako ih ona svojim opojnim parfemom začini. I tako, svileno nežno, počinju stihovi o njenom sađenju u društvo starog Nejstorova, g.Čede i jos jednog. Iako nov u tom stripu komšijin mali kog su pustili da gleda, ne gleda pasivno samo vec vešto pise odnosno opisuje put kojim ga duša i srce vode…

A poslednji stihovi zahtevaju posebnu pažnju iako usmeravaju taj put na onu surovu i mračnu stranu tog puta, kojoj smo nažalost svi savremenici i zatočenici. Već decenijama nas vode nestručni kadrovi koji kratkovido sreću traze jedino u materijalnom blagostanju funkcije na koju, što i dobro sami znaju, nemaju pravo. Koju nisu zaslužili, kojoj nisu dorasli, koja ih suštinski ne ispiriše a jos manje motiviše. Ostaju neispunjeni i svakodnevno surovo u drustvu praznine unutar sebe koja snažno boli. Lek za tu boljku ne postoji. Govore samo opšte reči, strane termine, poštapalice tanke i beskrajno prazne kao mehur od sapunice. Bez ikakve težine i suštine.

Prepoznaju i prihvataju samo prava ali ne i obaveze. Najvažnije pravo je pravo na najvišu platu u državnoj firmi na čije čelo su postavljeni. To inicijalno pravo tj ideja vodilja (čarolija jer se poklanja odmah i sve bez ikakvog truda i zasluge) se redovno ostvaruje desetog u mesecu ali ima jadno “ali”. Problem nije poput onog koji je imala Pepeljuga da sve u trenutku nestane u ponoć.  Vremenom subjektivni osecaj iznosa plate se smanjuje jer apetiti vremenom porastu pa ono što je pre samo par meseci bilo odlično, postaje prosečno, a kasnije nedovoljno. Dugoročno ne pomaže tu ni kec iz rukava pod nazivom “primanja”. Njihov iznos i učestalost je perfidno zaveden u razbacanim pravilnicima kako bi im se, ipak nevešto, zametnuo trag. Samo temeljni i istrajni znaju da se glavni bingo ne krije u plati vec u primanjima.  Predhodni kolega na istoj funkciji ih je lukavo razvio, ali nedovoljno sakrio tako da su ona bili jedini razlog političkog angažmana, a u predhodnim decenijama, i brojnih kilometara propešačenim u večernjim časovima na beogradskim ulicama. I kada je bio gađan suzavcem I kada su na njega išli pendrekom dok je oštra košava neumorno grebala njego lice negovano u “krugu dvojke”, on je znao zašto je tu i šta čini to svetlo na kraju tunela. Primanja pozicije kojoj stremi dozivljava isključivo kao zasluženu nagradu za sav taj znoj i sav taj rizik dok je pred hiljadama mladih sa mikrofonom u rukama kritikovao aktuelnu vlast. A kritikovao je samo zbog jednog razloga koji, naravno, nije javno rekao-zbog toga sto nije on na njihov poziciji. Ne zeli naravno da menja sistem koji smanjuje vlast pojedincu, a jača institucije i kontrolu naroda. A ne! Zaboravi brzo hiljade očiju koji su naivno videle u njemu ono što on nikada ne može biti: dorastao zadatku. I zbog toga kada počne da rukovodi povuče odmah na licnu stranu, zloupotrebi službeni položaj i napravi veliku štetu firmi. Kada bi moguće bilo radnici bi skupili i više od te plate i primanja zajedno I rado dali baš njemu svom direktoru samo pod jednim uslovom – da ništa ne radi. Da ništa “ne pipa” i da se nizašta ne pita. Jer takav nestručan, stručan je samo štetu da napravi. Jer da bi on ukrao million on mora da uništi 100 miliona.A koliko je tek uništio nada, vera u bolje sutra, koliko je uništio optimizma? Koliko je mladih baš zbog njega otišlo nepovratno u inostranstvo? Da li takav broj postoji i sa koliko nula se piše? Bolestan leči bolesne, slep vodi slepe. Use, nase i podase.Pa  kakvom dobrom da se nadamo? Kakav smo narod dobro je što i struju imamo. Da nemamo svakodnevne i iskrene molitve Otaca nase Svete Crkve za milost Svemocnog odavno bismo zaslužno nestali sa lica zemlje.

Pravo na službeni auto, bezobzirno se koristi na dolazak i povratak sa posla iako mu je prevashodna namena samo ukoliko tokom radnog vremena postoji službena potreba odlaska na neki od sastanaka. Iz nekog, meni nepoznatog, razloga ta logika nije primenljiva na obicne radnike koji dolaze I odlaze na posao najačesce gradskim prevozom. Ispada da su direktori najumorniji pa im je za dolazak, a pogotovo povratak sa posla neophodan službeni auto. I to ne bilo kakav. Kada raspisuju tender za obnavljanje voznog parka (sto je jedan od prvih poteza) nikada izbor ne padne na model iz Kragujevca iako su im usta puna razvoja domaće privrede. Najradije razvijaju privredu Nemačke, preferiraju model fabrike iz Štutgarda, kako bi uzivali u nečemu sto ne znaju da razviju u svojoj zemlji.

Pravo na službeni telefon se podrazumeva ali je zbog materijalne vrednosti na zasluženom trecem mestu. Iskljucivo se poručuje najskuplji i naravno najnoviji model sa što većim display-om.Verovatno sa ciljem ne samo da se lakše primeti na stolovima beogradskih kafica vec i da se udobnije pregledaju naslovne strane žute štampe i usput odigra po neka igrica (srećom, jos nije razvijena pa ni instalirana aplikacija o evidenciji minuta utrošenih na službene razgovore fokusirnih na viziju razvoja preduzeća za čije profesionalno upravljanje su odgovorni).

A počelo je željom za položajem ali ne zbog odgovornosti za sudbine zaposlenih, školovanju njihovih porodica, brizi o imidžu firme.To mu niko nije rekao.To nije nigde pročitao, ni na jednom o bezbroj kanala na televiziji video. Želja je za položajem, za statusom lokalnog moćnika. Cilj je uspešna, naravno , državna firma koja ima monopol. Opcija nije nikada na firmi u stečaju iako bi samo u takvom ambijentu mogli u potpunosti da prikažu svoj raskosni menadžerski talenat I stručna znanja. Sistem je odavno provaljen. Prvo  se lako raspitaju ko je na vlasti, učlane se brzo i lako ne procitavši program partije-naravno.Rado daju za simboličnu godišnju članarinu da bi dobili zlatnu ulaznicu – partijsku knjižicu, predhodno lako  izračunavši da će dobiti mnogo više od toga. Na sastanke mesnog odbora ne ide iako je uslov da tek ako se pokaže na mesnom imaće pravo da poseti opstinški a zatim i gradski odbor. On nema vremena za formalnosti sa sitnom ribom. Njega interesuje „jelen kapitalac“ pa se odlučuje na precicu. Prvo se pronađe “veza” do “glavne veze”. Tri coveka sa zajednickim, iskljucivo ličnim i materijalnim interesom se brzo dogovore da se nađu u kafani. ”Veza” je posredik i pouzdano obecava da je momak OK, da ga zna dugo vremena i da će biti sigurno super. “Veza” je već iskusna pa ako “glavna veza” treba da se smekša kreće lazno grljenje uz pricanje masnih viceva dok se čeka hrana puna holesterola. “Glavna veza” je bas glavna. Lokalni mocnik je sada glavni pa malo zateže da dobije na pažnji i ceni. Igra dobro poznatu igru uz scenario koji već zna napamet jer je i on bio u podređenoj ulozi da bi smekšao ne tako davno njegovu “glavnu vezu”. I tako se kadrovska politika sprovodi za kariranim stolom daleko od zvaničnih kompanijskih sistematizacija.

A te zvanične sistematizacije se lako po potrebi menjaju. Papir trpi sve. Pišu se uvek personalno iako nemaju navedena imena budućih kadrova. Kada bi mogle da progovore primetile bi jednu zajedničku pojavu- jedino se menjaju u pravcu oduzimanja stepena stručne spreme. Naprimer, tamo gde je trebao VII ubrzo se napiše VI pa za koji mesec V pa čak i IV. Skoro da nikada nema dodavanja već samo oduzimanja.Jer šta raditi sa prekvalifikovanim? Ništa-ionako ih je sve manje.Perfidnije i opasnije su promene koje se samim sistematizacijama i ne vide. Sama institucija koja garantuje naprimer VII stepen stručnosti je na jednom drugom mestu srozana izjednačavanjem sa privatnim fakultetima. Nesrećne sistematizacije tako ne prepoznaju nigde da li je uslov državni ili privatni fakultet. Oni su ionako isti samo malo drugačiji od državnog – kako potvrdjuje natpis sa bilbord reklame jednog privatnog fakulteta. Očigledana nelogičnost da je nešto isto samo malo drugačije najbolje govori o svom autoru. A moderni fakulteti daju moderne, brze kadrove.Laptop,odelo,mobilni. Mladost i nadobudnost. Zaista veliki mehur ali samo od sapunice. Što bi iskusniji rekli tašna-mašna firma.Ili dorćolskim rečnikom plati pa…podigni diplomu. Tanko,plitko…Svi sve znamo. I sve to tako ide, dok ide…

Izabrani kadrovi da rukovode značajnim državnim preduzećem čak se ni na istorijskom mitingu omiljenog vođe ne ponašaju ozbiljno. Sa par ortaka iz kraja, obučenim u farmerke, širokih ledja a uskih pogleda, prisustvuju mitingu, ali samo fizički. Okrenuti ledjima prema bini čak i u trenutku kada njihov glavni poslodavac izgovara sudbonosne reči za narod i državu. Smeju se bahato na ko zna koji od primitivnih viceva verovatno inspirisanim plavušama. Posle ce sesti u kafić, zapaliti nekoliko cigara, popiti par piva a u uvece na ruzičastoj televiziji sa pažnjom ispratiti rijaliti do kasnijh jutarnjih časova.  Sutradan jedva ustati, u službena kola umorno ući,proći kroz dva-tri crvena svetla a na poslu prelistavati žutu štampu I proveravati da li je verno prenela prostačke replike od sinoć.I tako dan za danom. Osudjeni na 8 sati u firmi koju ne poznaju, ne razumeju, za čiji razvoj ne haju, gde su došli samo zato što u tom trenutku nisu našli ništa bolje.  Provode prazne živote sa povremenom prividnom ispunjenošću kad se za nešto pitaju.  A naročito kada se pitaju tj. samo obaveste da zaposle nekog novog partijskog kadra. Tek ako je poziv odozdo tada mogu malo da zatezu i uslove nekom kafanom I kovertom.  Ali ako je poziv odozgo, e onda se pitanja ne postavljaju. A kada vremenom neminovno, pre ili kasnije, firmi krene na loše, kao iz sna se bude sa grubim pretećim pitanjem: Ko je kriv? Neshvatajući da je odgovor u njihovoj ličnoj karti. Ne, ne znaju naravno kako da reše situaciju jer su joj i sami nesvesno doprineli. Rešenje je da se okrene neko odozgo, uz osmeh brzo predstavljanje i lažno žaljene kako se zbog brojnih obaveza nisu dugo čuli, a sa predlogom da se vide i o nečemu popričaju. Ta “veza” dobro čita izmedju redova i brzo kontaktira “glavnu vezu”. I opet se sastane trojka: on, “veza” I “glavna veza”. Nova firma nova funkcija, ali stara praznina.

Dragi čitaoče, mora tako. Ne može brže. Ne može bolje. Sazreva dete u čoveka pa onda i narod u ozbiljno društvo. Društvo odgovornih pojedinaca koji sa strepnjom primaju pozive za više rukovodeće pozicije. Koji se prvo pitaju da li će moci da odgovore zadatku znajuci da su problemi mnogobrojni. Pritom da ne izdaju sebe, da ne zapuste svoje porodice i prijatelje. Da časno I ozbiljno služe radnicima. Ko zeli da bude prvi, neka bude poslednji. Samo sa takvim stavom dete svakog svog radnika moze da oseti kao svoje i da brine za opstanak svakog radnog mesta kao za svoje. Koji će razumeti da je lanac jak samo onoliko koliko je jaka njegova najslabija karika. Koji će rado dolaziti na posao prvi a odlaziti poslednji. Koji će kao nase slavne srpske vojvode govoriti “zamnom” u poslovne ratove i pobede, a ne kao kukavički komandanti sa petokrakama – “juriš”. Oni znaju da sa pravima linearno moraju da idu i obaveze. Ali ne samo one nametnutne spolja vec one unutrašnje, oštrije, zahtevnije, one lične. One koje se tiču morala I etike. Humanizma i empatije. Sve one vrline koje neko mora da ima kada sedne u kožnu fotelju koja se pita. Da zna odgovor na svako pitanje i da motiviše radnike da ga stalno pitaju. Da traže bolje. Da samo najbolje bude dovoljno dobro. Da ima ambiciju. Viziju. Da bude uvek tamo gde je teško, da se ne krije u udobnim klimatizovanim kancelarijama kada je teško. Da je spreman da se menja, da se slatko žrtvuje.  Samo tada se stiču uslovi za uspeh. Ne samo poslovni već i oni bitniji – unutrašnji, da je nešto dobro urađeno.Da je ovaj kratak poklonjen život imao smisla. Da se dala ljubav i dobrota bez obzira da li će se vratiti ili ne. U toj Božijoj matematici ne važe pravila one obične. Jer u običnoj ako daješ manje imaš ali u Božijoj ako daješ imaš više. Logika srca. I tek tada si iznutra ispunjen. Zadovoljan. Miran. ada možes da uživaš u plodovima svog rada. Da zahvališ Gospodu i osetiš medonosnu punoću. I tek tada možes da uživaš u svom uspehu. Kada ga iznutra razumeš, osetiš, vrednim radom postigneš. Prema Njegoševom savetu samo čaša meda pomešana sa žuči ima najlepši ukus. I tek tada sa punoćom i iskrenim žaljenjem, i bez i jedne osude, za onim brojnim nesrećnim i praznim partijskim kadrovima koji ne razumeju ovo, sa zadovoljstvom zapevaš poslednje stihove pesme sa početka teksta čiju belinu izmedju redova suštinski razumeš:

“Ko nije drvo razumeo prvo pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio, i shvatiće kad tad da ne zna šta je hlad”…

Piše: Boris Zec