Student Lazar Stojanović nakon puštanja na slobodu obratio se otvorenim pismom svim građanima. Njegovo pismo prenpsimo u celosti.
Dok sam bio zatvoren, u tišini četiri zida, daleko od doma, od svetla dana, od lica koja volim i u koja verujem nisam znao da napolju gori plamen slobode koji ste vi zapalili zbog mene i mojih kolega.
Nisam znao da se Zaječar, da se cela Srbija, tresla od vašeg glasa. Da su vaše noge bile na ulici, a vaše srce uz moje. Da ste koračali, vikali, plakali, borili se, ne samo za mene, nego za pravdu. Za istinu. Za slobodu.
Dok su mi stavljali etikete izdajnika i neprijatelja, vi ste mi davali drugo ime, brat, drug, čovek i to ne mogu da vam zaboravim. Ni sada, ni do poslednjeg daha.
Sud je rekao svoje. Istina je pobedila. Ali vaša ljubav, vaša borba, vaš glas, to je ono što me je zaista oslobodilo.
I želim da budem kristalno jasan:
Kao što sam se do sada vodio vladavinom prava, poštovanjem zakona i ustava ove zemlje, tako ću i nadalje. Studentski zahtevi koje smo izneli su jasni, pravedni i duboko demokratski.
Borimo se za Srbiju koju volimo, za društvo koje ne gazi dostojanstvo građana, već ih sluša.
Na protestima sam bio i biću, ne zato što mrzim ovu zemlju, već zato što je volim.
Jer verujem da ova zemlja može i mora bolje. Jer želim da institucije rade svoj posao, nepristrasno, pravedno u službi svih građana, a ne po nalogu moći.
Ni jednog jedinog trenutka, kao građanin koji ovu zemlju nosi u srcu, nisam pozivao, niti bih ikada pozvao, na nasilnu promenu ustavnog uređenja.
Naši protesti nisu mržnja. Naši protesti su najdublji izraz ljubavi prema istini, prema pravdi, prema Srbiji.
Zato, hvala vam. Ne jednom. Ne hiljadu puta. Hvala vam beskonačno.
Za svaki korak, za svaku suzu, za svaki uzvik mog imena.
Nikada neću zaboraviti.
I obećavam, sve što budem radio od danas, nosiće vaše lice i vaše srce u sebi.
Do kraja sa vama.
Za istinu. Za pravdu. Za nas.
