Jovan Dučić: "Najbolji prijatelji, to su oni u čijem društvu možemo da ćutimo, a da se ipak osećamo dobro kao i da najsrdačnije razgovaramo"

Ljubav je i dokaz inteligencije, jer čovek bez ideja i prostak bez vaspitanja ne mogu biti zaljubljeni, pošto je ljubav najveća mudrost i najfinija duševnost.

Jovan Dučić rođen je u Trebinju 15.februara 1874.godine.

Učiteljsku školu pohađao u Sarajevu i Somboru gde je maturirao 1893.

Kratko vreme je radio kao učitelj u Bjeljini odakle su ga austrougarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama "Otadžbina" ("Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana. Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana") i "Oj Bosno".

[caption id="attachment_19218" align="aligncenter" width="208"] foto:najlepšapoezija[/caption]

Odmah nakon progonstva, pesnik nije mogao naći učiteljsku službu gotovo nigde, pa se zapošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću.

Od 1895-1899.godine radio je kao učitelj u Mostaru.Zajedno sa Aleksom Šantićem  pokrenuo časopis "Zora".

Poslednje godine boravka u Mostaru, zajedno sa prijateljem i piscem Svetozarom Ćorovićem, uhapšen je i otpušten sa posla.

Iz Mostara odlazi na studije u Ženevu, na Filozofsko-sociološki fakultet. Proveo je skoro deset godina u inostranstvu, najviše u Ženevi i Parizu. Za to vreme održava veze sa prijateljima piscima iz Mostara, upoznaje Skerlića u Parizu, sarađuje sa mnogim listovima i časopisima ("Letopis" i "Srpski književni glasnik").

Na ženevskom univerzitetu je završio prava i potom se vratio u Srbiju. Godine 1907. u Ministarstvu inostranih poslova Srbije dobija službu pisara. Od 1910. je u diplomatskoj službi i  postavljen je za atašea u poslanstvu u Carigradu, a iste godine prelazi na isti položaj u Sofiji.

Od 1912. do 1927. službuje kao sekretar, ataše, a potom kao otpravnik poslova u poslanstvima u Rimu, Atini, Madridu i Kairu (1926—1927), kao i delegat u Ženevi u Društvu naroda. Potom je privremeno penzionisan. Dve godine kasnije vraćen je na mesto otpravnika poslova poslanstva u Kairu.

Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931.

[caption id="attachment_19217" align="aligncenter" width="225"] foto:gotrebinje[/caption]

Sledeće godine postavljen je za poslanika u Budimpešti. Od 1933. do 1941. prvo je poslanik u Rimu, potom u Bukureštu, gde je postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora, a do raspada Jugoslavije poslanik je u Madridu.

Što uspemo svojom pameću, pokvarimo našom ćudi; ali što uspemo našom dobrotom, upropastimo našim porocima; i najzad, što postignemo svojom mudrošću, izgubimo našim temperamentom.

Pošto je Španija priznala NDH, time prekinuvši diplomatske odnose s Jugoslavijom, u junu 1941. Dučić se povukao u neutralnu Portugaliju, u Lisabon odakle je, u avgustu iste godine otišao u SAD u grad Geri, savezna država Indijana. Od tada do svoje smrti dve godine kasnije, vodio je organizaciju u Ilinoisu (čiji je osnivač Mihajlo Pupin 1914. godine), koja predstavlja srpsku dijasporu u Americi. Za to vreme pisao je pesme, političke brošure i novinske članke pogođen razvojem situacije u Jugoslaviji i stradanjem srpskog naroda, osuđivao je genocid nad Srbima koji je vršila hrvatska ustaška vlada.

Prvu zbirku pesama Dučić je objavio u Mostaru 1901. godine u izdanju mostarske Zore, zatim drugu u Beogradu 1908. godine u izdanju Srpske književne zadruge.

Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, "Blago cara Radovana" i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke i Španije.

Jovan Dučić umro je 7. aprila 1943. u Geriju.

Njegovi posmrtni ostaci preneseni su iste godine u portu srpskog manastira Svetog Save u Libertivilu, SAD.

Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju. Ova poslednja želja Jovana Dučića ispunjena je 22. oktobra 2000.