Foto: Naša krmača / Glupi tornik

Tekst: „Glupi tornik“ objavljen je u časopisu „Naša krmača“ 20. januara 1997. godine. Na aktuelnosti nije izgubio ni 20 godina kasnije. Uverite se i sami!

Do sad sam misleo da razbiram nešto sa ovu mou glavu, al’ sad vidim da ništa ne razbiram. Dojde nekakvo čudno vreme, pa se sve zamuti; ne zna se šta će da bude mulj, a šta će da pliva po vodu. I još se ništa ne razbistruje. Nego da ne preturam mnogo po ovaj mozak te da vi ispričam kako beše. Beše tornik. Glupav dan. Ne kazuju za džabe, kod nas u Belu Palanku, za nekoga „glup je ko tornik“. Ono glup je i ponedelnik, ali tornik je mnogo glup. I baš na tija dan zakazali mitinz u Beograd. Da podržimo ovog Našeg. I di će nas saberu? Na igrište, kod stočnu pijacu. Kobajagi zgodno mesto el svi seljaci znaju di je stočni pijac. Će da se ide sas avtobus „Niš ekspres“, međugradski, drvene stolice. Dobro, ajde će sedimo i na drvene stolice do Beograd. Samo da podržimo ovog Našeg što su ga napali Vuk i Đinđić; elim ovaj Naš pokral glasanje i izbori. Neki rekoše će dođe i Dača iz Moskvu da ide sas nas na mitinz. To dumam, ako može Dača iz Moskvu da dolazi za ovog Našeg, mogu i ja iz Belu Palanku. A imam si rabotu dom, nije da si nemam kakvo da rabotim okolo kuću.

Oblekoše u čisto i toplo. Žena iz parmans kovčeg izvadila košuljicu od moju svadbu. U nju sam se ženil u nju će me sa’rane. Pa i kaputinu obleko od svadbu. Tesan mi, steza me, ne mogu se iprajim. Al toj mi je i crkveno i mrtveno.
Dojdo sobajle kod stočni pijac. Zbralo se dosta svet. Neki poznajem, neki ne poznajem, jebel li i’ koji su. Mora da su seljaci iz selišta, zinulo im dupe za dnevnicu. Ono kad vidiš pedese dinara, malo li je!? Došl i naš Sale, predsednik belopalanački. I on će ide. A tuj i onija Kosta Krivošija što nakrivil glavu ko gajdar. On će nam kazuje kvo da okamo: „Slobo mi te volimo!“. Te „Mi smo Slobini, Sloba je naš!“. Sve isto ko ’45. za Titu sto smo se drali ispred hotel „Remizijanu“. I sad kazuju, Nemanja će ni bude vođa puta! A što Nemanja? On kad je iš’o u prekomandu, prolazio kroz Beograd sa kamijoni. E, tu sam odma’ morao da znam da će nešto da najebemo. I sve se tako potrevi. Nego, ajde da vi pričam po red.

Natrpamo se u avtobus k’o stoka; svi se guraju da sednu do prozor. Ja ne znam kakav smo toj narod, da ga je***! Će se pobijemo za mesto u avtobus. I šta ću da vidim: Dača ga nema iz Moskvu. Kažu, zima, ne mož avijon da sleti u Beograd, led po ajedrom. A što ne sleti ovde u Palanku, na igrište, je*** ga! Nema led jer ovi fuzbaleri iz „Jedinstvo“ sve izrovali. Ritaju po cel dan samo da uđu u nisku zonu. Mislim se, da pitujem Saleta predsednika, za Daču da sleti ovde na igrište, al’ me sramota, će me zajebavu ovi mangupi fuzbaleri. Znači, će idemo bez Daču. Vidim – mršava rabota. Gde ćemo bez Daču u Beograd? Ima nešto da najebemo. Nego pojde avtobus da se ne odocnimo. Lale šofer nagario ga kroz Sićevo. Stra’ da te uvati – da l’ će se skrljamo u Nišavu jal u neku cisternu. Osvrnem se po avtobus sve to zaspalo. I kakvo ću? Ajd će spim i ja, nek si je** ma***! Da ne gledam kako će izginemo. I zaspal sam tako i šta ću da sanjam? Nekakve karakondžule jure me po Beograd, a Beograd još u ruševine od bombardovanje (misli na bombardovanje Beograda iz Drugog svetskog rata, prim.ur.). Jure me karakondžule, a ja ne mogu da potrevim nas avtobus. Probudi se. Sve sam se oznjio. Kad onaj Nemanja dere se k’o magare: „Beograd! Spremajte se ljudi! Stigosmo! I pazi da se ne obrukamo.“

Uđomo u Beograd. Tamo kod Svetog Savu ‘de su ga Turci zapalili, tu će ostavimo avtobus. E Savo, Savo! Ne mož ti sazidamo crkvu pedeset godine. Još majstor Aca počeo da zida pa zajeb’o. Kažu, bil mason. E, tuj, kod crkvu nedovršenu ostavimo avtobus pa do Teraziju će idemo peške. Kažu, nije daleko. Kol’ko od „Remizijanu“ do naše groblje palanačko. Dadoše ni transparenti. Men dadoše ono „Slobo mi te volimo.“ I sad, opet, sumljiva rabota – onaj zamlata Nemanja ide prvi, a našivi predsednik Sale zaostaje.

Prolazimo pored jednog taksistu, a on uzrnuo u mojivi transparent pa me pljunu: „J**o te Sloba, ovčaru!“. I sad se ja mislim: otkud ovaj zna da imam ovce? Mora da je neki Palančanin jel ne pisuje mi na čelo da sam ovcar! Pitujemo jednog milicajca za Teraziju, a on ćuti, usmivka se k’o da se upuvao. Lepo vidiš, da ni zajebava. Neće da ni kaže ‘de su Terazije. Kad, ajd, ajd, na tamo, stigomo pred Pravni fakultet. A tamo studenti. Zbrali se k’o za Kosovsku bitku!

Lele kol’ko gi ima! I sada ona budala Nemanja pravo ide na nji’ da se pozdravimo i zajedno da idemo na Teraziju da podržimo ovog Našeg. Kad ‘oćeš! Ovi ni oteše transparenti pa udri po grbinu, po rebra, po glavu. Ne gledaju ‘de udaraju. Potepaše ni k’o telci u zelje. Ko da smo u tuđe orali.

Ovi biju, a žene ni gađaju s jajca. Sve mi usraše kaput. Ona moja Kosara neće da me veruje da sam bil u Beograd u demonstraciju za Miloševića. Do mene, Ciganin Najdan isto sav usran, a s jajce ga pogodili u oko da ga isćorave, a on radi u fabriku „Bajram“; pravi motičice i sekirčići. „Jeba ti Miloševića, će me isćorave zbog njega!! Jeba ti i dnevnicu i suvu ranu! Zajeba ti mene, Dragane, da pođem s tebe da izginemo ovdi!“ Ja mu kažem: „Ćuti, Najdane, ako smo u okupaciju preživeli Bugari i Nemci, će preživimo i Beograđani! Važno je da mi ne udaramo!“ Je l’ onaj Boško poštar poče da im vraća tepanje pa ga još više tepaše. Ne mož sas nji kad ih ima mnogo k’o Šiptari. I malo što ni tepaše nego će ni vode kod Draškovića da ni „pokrste“. Vodiše ni pored Skupštinu što ju je još majstor Aca pravijo, kad tamo, ufatili šefa na SPS iz Bamburek pa ga uču da pliva u fontanu, a suvomrazica. I ovaj iz Bamburek nauči se da pliva. Pliva, ispred Marksa i Engleza. Pa kazujem na Najdana Ciganina: „Vidiš li da od loše i pološe. Nas su samo tepali, a ovaj iz Bamburek em bijen, em mora da pliva u decembar na suvomrazicu!“

Dovedoše ni kod Draškovića. Na dvaes metra. A ovaj Drašković stoji ispod spomenik na Mihajla i seva sas oči. A glas mu kao da je jeo od vodenični kamen. Takvi su bili kod Kostu Pećanca (četnički vojvoda, prim.ur.) kad je dolazio kod nas da formira suvoplaninski bataljon. Najdan se usra od stra’: „Ovaj će ni pokolje ko jaganjci!“ A ja mu kazujem: „Neće bre Najdane! Ov’ samo tako izgleda!“ A Nemanja ni kazuje „Dizajte tri prsta da ostanemo živi!“ I vidim i naš presednik Sale diza tri prsta. Te svi digosmo. Tako ni krstiše i pustiše. Kažu: „Ajd sad idite na Terazije kod onog Vašeg!“

I, dođosmo na Teraziju. A, tamo pored Miloševića milicija kol’ko voliš! I ću da se, opet, zajebem da pitujem jednog milicajca: „Dobro, bre, prijatelju, što pustiste da ni biju ko volovi?“ A ovaj će da me pituje: „A odakle si ti prijatelju?“ Ja mu kazujem da sam iz Belu Palanku. A on će me posere pred celo društvo: „A za koj si ku*** dolazio u Beograd kad si iz Palanku? Ti li hoćeš da učiš Beograđane šta da rade“. I svi udri u smejanje. Smeje se i naš presednik Sale te mi beše došlo da ga uvatim za gušu i da ga istresem iz gaće onakvog maleckog. Ništa nisam zapamtil od Miloševićev govor. Kroz glavu mi samo prolazi ono što me zajeba onaj pandur.

K’o posrani se vratimo u avtobus. Kad imamo šta da vidimo. Svi prozori potrošeni(razbijeni, prim.ur.). U avtobus duva promaja k’o u Sićevačku klisuru. Je*** ti i kad sam došal u Beograd, i kad sam čuo za mitinz i za Miloševića! Stavljamo ćebici na šoferšajbnu, al’ mora da se probuši rupa da može vozač da gleda di vozi, da si ne otidemo, negde, u pi*** majčinu. Samo ni još toj trebe! I ajd, ajd, stigosmo negde, u gluvo doba, u Palanku. Kučići ni laju. Zima. Mraz. Ape za nos. Smrzosmo se k’o cvekla.

I nešto se mislim – Tvrdo sam pogrešil. Koj ću ku*** u Beograd kad nesam obavešten. Je*** ti i televizor! Ću ga dam na cigani! Ej, tol’ko da ni lažu u Dnevnik: „Šačica studenata, šačica demonstranata“, a ono cel Beograd se, bre, digal na Miloševića. Da ga pojede! A i on? Šta me je pa On zadužil? I da li mi je na ženu brat? I s kog sam zapucal da idem u Beograd? Sa Nemanju i sa Najdana? I sa Saleta? J**o me Sale presednik! Nek se biju za vlas’ ovi u Beograd, pa koj pobedi, će ga glasamo. I ovo sam rešijo: sa neprovereni ljudi više ni u nužnik neću da idem. Pogotovo kad je glupi tornik.“

Izvor: „Naša krmača“