Razgovor sa povodom: Dejan Ranđelović - čuvar srpskog vojničkog groblja u Jindrihovicama

Kroz pakao logora u Jindrihovicama od 1915 do 1918. godine prošlo je oko 40.000 zarobljenika. Među zarobljenicima je bilo Italijana, Rusa, Litvanaca, Rumuna, a najviše je bilo zarobljenih Srba, koji su vozom deportovani do ovog stratišta.

Zarobljenici su živeli u jako teškim uslovima, radili su najteže poslove: u kamenolomu, na izgradnji puteva, vodozahvata. Gradili su i fabriku hemijskih proizvoda u Sokolovici udaljenoj više od trideset kilometara. Svaki dan pešice su odlazili na rad do gradilišta i vraćali se nazad u logor. Dnevno je umiralo i po četrdeset zarobljenika od iscrpljenosti i gladi.

[caption id="attachment_3848" align="aligncenter" width="800"] Foto: Spomen ploča (Wikipedia)[/caption]

Spomen mauzolej izgrađen je 1931. godine - tada su u spomen kosturnicu položeni posmrtni ostaci 7100 srpskih i 189 ruskih zarobljenika. Zemne ostatke prikupio je sveštenik, a kasnije i čuvar ovog svetog mesta - Milivoj Crvčanin, uz pomoć Vladimira Hrebika, konzula Češke u Kraljevini Jugoslaviji.

Do početka II svetskog rata brigu o ovom mauzoleju vodila je vlada Kraljevine Jugoslavije. Poslednje bogosluženje na ovom svetom mestu obavio je vladika Niški Dositej, koji je kasnije postradao u Jasenovcu.

Nakon Drugog svetskog rata nastalo je zatišje sve do 1994. godine, kada je Ambasada Jugoslavije u Pragu, na zalaganje Zaječarca Dejana Ranđelovića pokrenula inicijativu za očuvanje i rekonstrukciju mauzoleja.

[caption id="attachment_3849" align="aligncenter" width="960"] Čuvar vojničkog groblja: Dejan Ranđelović (Facebook / privatna arhiva)[/caption]

Dejan sa svojom porodicom živi i radi u Češkoj. Svake godine dolazi u svoj rodni Zaječar, ne zaboravljajući svoje korene i prijatelje. Predsednik je Udruženja pravoslavne omladine u Češkoj, koja je više puta sprovodila akcije vezane za očuvanje spomen kosturnice u Jindrihovicama.

U jednoj šumi nedaleko od mauzoleja nalazi se i vojničko groblje, sa oko 1600 srpskih grobova. Pre više od jedne decenije ovo groblje otkrio je Dejan, kako sam kaže:

Berući pečurke u toj šumi, naišao sam na kamen, sav zarastao u travu, na kome je, na srpskom jeziku, jasno pisalo:Ovde počiva Glišović iz Čačka!”

[caption id="attachment_3850" align="aligncenter" width="960"] Foto: Srpsko vojničko groblje u šumi (Facebook / privatna arhiva)[/caption]

Kada ste napustili rodni Zaječar? Šta vas je navelo da napustite Srbiju i potražite sreću u Češkoj?Rodni Zaječar sam napustio odmah posle srednje škole sredinom osamdesetih godina. Prvo sam otišao sa majkom i sestrom u Švajcarsku, odakle sam 1990. godine došao u Češku u Karlove Vari. Češka se u to vreme oslobodila komunističke vlasti i bilo je puno mogućnosti za biznis, godinama sam ovde uspešno poslovao.Čime se trenutno bavite?Trenutno radim neku trgovinu sa Rusijom, ali to sada teško ide, zbog sankcija EU prema Ruskoj Federaciji. U Karlovim Varima je puno nekretnina čiji su vlasnici Rusi i dođu ovde jednom godišnje, tako da se brinem o njihovoj imovini i firmama koje ovde imaju, odnosno o administraciji vezanoj za to i za to me plaćaju. Ranije sam im pružao usluge oko osnivanja firme i dobijanje boravišne dozvole u Češkoj, ali to sada ređe obavljam. Trenutno sam i predstavnik u Karlovarskom Kraju za Srpsku nacionalnu manjinu. (Karlovarski Kraj ima 3 opštine: Kerlove Vari, Sokolov, Cheb).Pored vaših svakodnevnih obaveza vi ste pre 28 godina preuzeli jednu veliku dužnost - dužnost čuvara mauzloleja u Jindrihovicama. Kako je došlo do toga?Posle četiri godine boravka u Češkoj sam saznao za postojanje tog logora u kome su stradali Srbi. Svih tih godina sam često prolazio kroz Jindrihovice neznajući ništa o tome. Čak sam i u toj šumi gde je bio logor, bio nekoliko puta. Jednom sam tamo otkrio spomenik na kome je bilo ispisano da tu počiva neki Srbin. Onda sam od meštana u selu saznao sve. Pošto sam nedaleko živeo, često sam posećivao to mesto. Tih godina, tačnije 1995., sam bio izabran za predsednika pravoslavne omladine Češke i na jednom od naših sastanaka sam predložio da u naše akcije obeležavanja i posećivanja svetih mesta u Češkoj uključimo i Jindrihovice, što je bilo odmah prihvaćeno. Za datum obeležavanja predložio sam srpski praznik Vidovdan i od tada do danas dolazimo svake godine, služi se sveta Liturgija i posle parastos. Parastos služimo i više puta u godini na Zadušnice, pred praznik Sv. arhangela Mihajla (19. septembra i 21. novembra) i u nekim drugim prilikama, najcešće kada se u Karlovim Varima nađe neki Ruski sveštenik koji želi da poseti Jindrihovice. Godinu dana kasnije mi je Ambasada Srbije dala ključ od kosturnice i tako sam i zvanično postao čuvar Srpske kosturnice u Jindrihovicama. Iste godine sam postavio i Krst ispred kosturnice.

[caption id="attachment_3909" align="aligncenter" width="1536"] Foto: privatna arhiva / Facebook[/caption]

Da li imate pomoć i podršku u realizaciji ove velike dužnosti? Ko vam najviše pomaže? Imate li pomoć lokalnog stanovništva?Što se tiče lokalnog stanovništva, uvek sam imao podršku, poslednjih godina dosta pomaže i država, ali u početku je bilo teško, ali kao sto rekoh u to vreme sam uspešno poslovao, pa sam većinom sve popravke finansirao sam. Najteže mi je bilo zimi, jer u Krusnogorskim planinama napada dosta snega, a zbog loše izolacije u kosturnicu je ulazila voda kada je padala kiša i topio se sneg na proleće, pa sam često morao da čistim i velike količine snega. Pomagali su mi u tome moji članovi pravoslavne omladine Češke, parohijani Ruske Crkve u Karlovim Varima, komšije, a i Srpski studenti na studijama u Pragu.Da li vam nedostaje vaš rodni kraj? Nameravate li da se vratite ovde?Naravno da mi nedostaje i to mnogo. Kada sam odlazio iz Zaječara, odlazio sam sa tim da uvek imam gde da se vratim ako ne uspem u svetu i da ću se jednom sigurno vratiti. Vezu sa rodnim krajem održavam, u kontaktu sam stalno sa rođacima i prijateljima i uvek me interesuje šta se tamo dešava. Dolazim u Zaječar najmanje jednom godišnje, sve moje najdraže posećujem, selo odakle su moji roditelji, obiđem groblja mojih predaka, trudim se da ništa i nikoga ne zapostavim. Moja supruga je Ruskinja, voli Zajecar i naš kraj, dolazi uvek sa mnom, razmišljamo stalno kako i kada da se vratmo. Iskreno da kažem, već sam to odavno želeo da uradim, ali ne znam šta bih radio i čime bih se bavio u Srbiji. Razmišljao sam o nekim poslovima između Češke i Srbije, kao i izmedju Rusije i Srbije, jer imam dosta kontakta, ali nekako nije išlo. Priznajem da se lakše i bolje orijentišem u Češkom poslovnim svetu i administraciji, nego u Srbiji. Ali, ne predajem se. Takođe me mući i mišljenje, kome ostaviti na brigu kosturnicu u Jindrihovicama ako odem i da li će se posle mene nastaviti sa obeležavanjem Vidovdana.Približava se godišnjica stradanja zarobljenika u logoru Jindrihovice. Da li je program obeležavanja već spreman?Pa, spremamo se polako. Ljudi se interesuju i najavljuju dolazak. U početku nas je bilo oko 20-tak. I to nije bilo uopšte Srba. Zamislite da obeležavate Vidovdan, a tamo budu pravoslavni Česi, Slovaci, Rusi, Ukrajinci... i predstavnici samo Ruske Ambasade u Pragu i Karlovim Varima. Tek posle 2000 godine poćeli su da dolaze i Srbi koji žive u Pragu i Češkoj, a i predstavnici Srpske Ambasade u Pragu. Prvi naš Ambasador koji je dolazio na obeležavanje Vidovdana, bio je Vladimir Veres, inače Slovak iz Vojvodine i po veroispovesti protestant. Njemu dugujem veliku zahvalnost za pomoć i podršku i posle njega do danas imam veliku podrsku naše Ambasade u Pragu. Svake godine na Vidovdan se skupi oko 70-80 ljudi a 2017. je bilo oko 150. Ove godine mislim da će doći oko 200 gostiju i zvanica. Pored Srba dođu pravoslavni Česi, Slovaci, Rusi, Ukrajinci, Gruzini, a i Srbi koji žive u Nemačkoj, pošto su Jindrihovice samo nekih 10-tak km od granice. Dođu i predstavnici Srpske i Ruske Ambasade u Češkoj, predstavnici mesne zajednice u Jindrihovicama, Karlovarskog regiona, i neke boračke, antifasističke organizacije iz Češke, a i društva za negovanje oslobodilačkih ratova iz Srbije.Imate puno obaveza, puno odgovornosti - u čemu pronalazite snagu?Snagu pronalazim u našoj pravoslavnoj veri. Kosturnica u Jindrihovicama je i zvanično po katastru teritorija Republike Srbije, koju je predsednik Čehoslovačke Masarik 1926godine poklonio Kralju Aleksandru i Kraljevini Jugoslaviji. Tako da ja kada dođem tamo osećam da sam u Srbiji, da je to parče moje domovine koja mi ovde jako nedostaje. Većinom tamo dođemo sa suprugom u nedelju posle Liturgije u Karlovim Varima, zavisi kakvo je vreme, otvorimo kosturnicu, zapalimo sveće, razgovaramo sa slučajnim posetiocima koji se interesuju o istoriji i zbivanjima tog mesta.  Snagu mi daje i srećan sam zbog toga što kosturnicu u Jindrihovicama posećuju i mnogobrojni đaci i srednjoškolci iz Srbije, sto ranijih godina nije bio slučaj. Jindrihovice posećuju i predstavnici ministarstava iz Srbije, predstavnici vojske Srbije, a pretprošle godine (30.11.2016.) imali smo posetu i  tadašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića, što je prva poseta najvećeg državnog funkcionera posle Kralja Aleksandra i Kraljice Marije. Želja mi je samo da ovo mesto ne ostane zaboravljeno od Srba.