Koleginica Sanja je usplahireno uletela u moju kancelariju i po njenom izrazu lica video sam da je u pitanju nešto ozbiljno. Rekla je da Miši nije dobro i pozvala me da pomognem. Potrčao sam do njegove kancelarije i tamo zatekao jeziv prizor. Miša je sedeo na svojoj stolici, bez svesti i sa zabačenom glavom. Nije disao, nije imao puls i boja mu je bila loša. Žuta, pa zelena. Reagovao sam instinktivno i odmah počeo da ga reanimiram i masažom srca pokušam da ga vratim u život. Nisam uspeo iz prve, gubili smo ga – ispričao nam je skromni a veliki Saša Stojanović
Miodrag Miša Dodić i Saša Sale Stojanović, obojica iz Sektora finansija u Serbia Zijin Copper, verovatno će do kraja života pamtiti šta im je 30. jula priredila sestra Svetog Ilije. Jedan će je pamtiti po tome što je ostao živ, a drugi po tome što je život spasio. Obojica su obavila veliki posao toga dana, iako kažu da za Ognjenu Mariju ne valja ni konac u iglu udenuti. Oprostila im je ona na najbolji mogući način, a Miša Dodić ima sve razloge da je ubuduće slavi i kao krsnu slavu.
–Normalno sam, kao i svakog drugog dana, tog jutra došao na posao. Krajem meseca je obično gužva u mom sektoru, zbog izveštaja koji se tada predaju, ali je situacija bila ista kao i pred kraj bilo kog drugog meseca. Nikakve tegobe nisam osećao do 8.15, kada sam se koleginicama iz kancelarije požalio da mi nije dobro i da imam osećaj da ću se onesvestiti. Videvši verovatno kako izgledam, koleginice Vera i Dijana požurile su da mi daju šećer i vodu. Popio sam, sećam se, dva gutljaja i od tada ne znam više ništa. Kada sam se osvestio, video sam da je pored mene Sale, da sam mokar i da me boli u grudima – priča nam Dodić.
Dalje je sve ličilo na akcioni film u kojem je glavnu ulogu imao Dodićev kolega iz susedne kancelarije Saša Stojanović.
–Koleginica Sanja je usplahireno uletela u moju kancelariju i po njenom izrazu lica video sam da je u pitanju nešto ozbiljno. Rekla je da Miši nije dobro i pozvala me da pomognem. Potrčao sam do njegove kancelarije i tamo zatekao jeziv prizor. Miša je sedeo na svojoj stolici, bez svesti i sa zabačenom glavom. Nije disao, nije imao puls i boja mu je bila loša. Žuta, pa zelena. Reagovao sam instinktivno i odmah počeo da ga reanimiram i masažom srca pokušam da ga vratim u život. Nisam uspeo iz prve, gubili smo ga. Opipao sam mu puls na vratu i ruci, ali uzalud. Čini mi se da je u tom trenutku izgledao još gore. Pokušao sam opet i počeo da mu pritiskam grudni koš najjače što sam mogao. Posle, možda, dvadesetak puta Miša je udahnuo, a ja konačno odahuno – ispričao nam je skromni, a veliki Saša.
Ni posle dvadeset dana, koliko je prošlo od tada, Saša Stojanović ne može da zaboravi neke scene i živo ih se seća do najmanjeg detalja. Ponovio ih je, kaže, najmanje triput i na Odeljenju trijaže u gradskoj Bolnici.
–Mnogo puta sam bio u situaciji da pomognem, ali nikada do sada nisam video nekoga u takvom stanju. Čudi me da sam zadržao prisebnost i da se nisam uplašio, ali to je verovatno ono nešto što svako od nas nosi u sebi, samo je pitanje da li će morati to nekada i da pokaže – kaže čovek velikog i hrabrog srca.
Saša Stojanović ne zaboravlja da naglasi da je u bici za Mišin život imao pomoć Jelene Radivojević, devojke koja u kompaniji obavlja stručnu praksu, ali i Dejana Petrovića sa potirnice generalne direkcije. Njega već pamti i Miša Dodić, jer se u tom trenutku vratio među žive.
–Kao da samo što sam se probudio, pa ne znam ni gde sam, ni šta sam. Ništa me ne boli, ali sam malaksao. Vidim ljude oko mene, među njima i Dekija sa portirnice. Do lifta su me dogurali na stolici i spustili u prizemlje. Sanitet je već bio ispred zgrade i ja sam sam mogao da uđem u njega – zaokružuje priču Dodić.
Šta se tog 30. jula dogodilo Miši Dodiću na radnom mestu lekari nisu mogli da kažu. Rezultati svih analiza bili su mu u granicama normale. Dežurni kardiolog i neurolog potvrdili su da su mu sve funkcije u redu i Dodić je istoga dana, šest sati kasnije, pušten kući.
G. Tončev Vasilić
