Radnici Specijalne bolnice za rehabilitaciju „Gamzigrad“ već šesti dan su u štrajku. U proteklim danima ništa konkretno se nije dogodilo. Rukovodstvo bolnice ćuti, baš kao i Ministarstvo zdravlja, koje je osnivač ove Specijalne bolnice.
Štrajkači su do sada imali samo razgovor sa predsednikom Sindikata zaposlenih zdravstvu i socijalnoj zaštiti Zoranom Savićem, koji im je dao punu podršku i obećao da će probati da dođe lično do minstarstva i da sa njima razgovara o problemu zaposlenih.
U međuvremenu radnici dovedeni na rub egzistencije pokušavaju da se izbore za svoja prava. Pojedini su bili prinuđeni na očajničke mere.
„Ima dosta samohranih roditelja, ali i bračnih parova, koji su bukvalno na rubu egzistencije. Neki su primorani da vraćaju decu sa školovanja, jer ne mogu da im plaćaju ni stanove, ni osnovne stvari. Bukvalno smo došli u situaciju da nemamo za hleba. To mislim da je poražavajuće da u ovom periodu zdravstveni radnici dođu na rub egizstenije i da štrajkuju za plate koje su zaslužili časno i pošteno odrađujući svoj posao. Mislim da je to poražavajuće za jedno društvo.“ – rekao je Milan Stojanović, predsednik štrajkačkog odbora
U štrajku je 86 radnika, ali rukovodstvo firme i pored toga nije našlo za shodno da se radnicima obrati ili predloži neko konkretno rešenje. Ministarstvo je, prema rečima Stojanovića upoznato sa problemom, ali do sada nije uputilo nikakvo zvanično saopštenje ili dopis.
Kako dosadašnji štrajk nije urodio plodom, sledi radikalizacija štrajka. O tome koje će konkretne mere biti preduzete počev od 31. jula, odnosno 1. avgusta, štrajački odbor će obavestiti javnost kada se i zvanično donese odluka.
„Pored toga što se borimo za plate, mi se sada borimo i za istinu. Želeli bi da znamo zašto smo došli od ovde. Sumnjamo na nedomaćinsko i štetno poslovanje, sa nekim štetnim ugovorima. Nemamo konkretne dokaze za to, ali smo zamolili nadležne instuticije da preispitaju to. Znamo da RFZO i Ministastvo zdravlja ispunjavaju svoje obaveze kao što je to i predviđeno. “ – dodao je Milan Stojanović
Radnici svakodnevno proživljavaju traume zbog pretnji tužbama za neizmirene dugove i dažbine. Kraj sa krajem više ne mogu da sklope, osećaju se beznadežno i poniženo.
Jasmina Mihailović već četrdeset godina radi u Specijalnoj bolnici za rehabilitaciju. Kaže da je bilo teških trenutaka u poslovanju, ali da ovako kao sada nikada nije bilo.
„Ja sam lično išla, imam ratu od 30000 dinara za kredit, u banci su mi rekli da može da se dva meseca prolongira, posle ide na naplatu kod izvršitelja. Od plate nam odbijaju administrativne zabrane, koje ne stižu tim kućama gde treba da stignu. Na platnom spisku stoji da su odbijene, ali tih para nema, i iz tih firmi zovu da da isplatimo te račune, a nama je već odbijeno. Ne možeš dva puta da platiš nešto što je skinuto. Da mi nije sina, ja ne bih imala ni za hleba. Za grejanje sam dužna 60000 dinara. Struju samo nekako platila, a ovo ne mogu, nemam odakle. Jednostavno nema. Ja bih nadležnima poručila da dođu i da prečešljaju sve! Poslovanje, rukovodstvo, sve da prečešljaju. Jer ovde niti nadzorni odbor, niti upravni odbor niko se nije pojavio, a svi iz grada su čuli da smo mi u štrajku. Niko nije došao da vidi šta se dešava ovde. Mislim da sve strukture treba da se uključe i da se sve to prečešlja i da se vidi ko je na čemu. Ja radim ovde četrdeset godina i ovo nikada nije bilo, a priča se da rukovodsto prima platu.“ – zaključila je Jasmina Mihailović
I pacijenti su užasnuti stanjem u Gamzigradskoj banji. Slavica Stanković je iz Ljubljane došla u Specijalnu bolnicu za rehabilitaciju, kako bi se pridružila svojoj rođaci. Navodi da je užasnuta stanjem koje je ovde zatekla. Saoseća sa radnicima koji su u u štrajku i kaže da ne može da razume to da radnici mesecima ne primaju zaradu.
„Prošle godine sam bila u Trepči, oduševila sam se. Mislila sam da je to isti rang i odlučila sam se da sa jetrvom dođem tu. Kada sam došla bilo je to veliko razočarenje. Kada pogledam ove ljude plakala bih. Majka sam isto, i znam kako je to. Kao prvo ne osećam se psihički u redu, kada vidim njihova lica, muka mi je. Bez plate od aprila, oni isto svojoj deci treba da daju komad hleba. Apartman u kome sam smeštena je katastrofa, smrdi na urin, kreveti su katastrofa. Tanjiri su svi okrnjeni. Ono ni svinje ne bi jele što daju nama. Osoblje je fenomenalno, jedino ta tužna lica na mene utiču. Vidim njihovo ponašanje. Jako sam razočarana, ovo treba što pre da se reši, da se ljudima obezbedi minimum sredstava za egzistenciju. I mi kao pacijenti nemamo nikakve uslove. Hrana, higijena, sve je katastrofa. Plašim se zaraze. Sama kupujem toalet papir, sredstva za higijenu – nema ničega. Čistačice nemaju čime da održavaju higijenu.“ – zaključila je Slavica Stanković
Fotografije smeštaja u kome su redovno smešteni pacijenti potvrđuju Slavičine reči.
I Katica Stanković iz Paraćina potvrdila je da je stanje u Specijalnoj bolnici za rehabilitaciju užasno.
„Osoblju svaka čast. Ljubazni su. Uslužni. U trpezariji – hrana je nula. Sa onim tanjirima se ni deca ne igraju. Htela sam odmah da se vratim kući kad sam videla u sobi šta je i kako je. Nikad se ne bih vratila u ovu specijalnu bolnicu.“ – kazala je Katica Stanković
U iščekivanju konrektnih mera štrajkači nastavljau sa štrajkom – kažu da neće odustati, jer odustajanje nije opcija. Ministarstvo i rukovodstvo za sada ćute – a do kada će, ne zna se. Radikalizacija štrajka sledi već od ponedeljka.
