Pravoslavni vernici i Srpska pravoslavna crkva (SPC) danas proslavljaju Bogojavljenje, jedan od 15 najvećih verskih praznika.
Po verskom učenju, u prvoj godini svog javnog delovanja, Isus Hristos je otišao kod Jovana da ga ovaj krsti. Posle krštenja, Jovan, nazvan Krstitelj, video je kako se nebo otvara i Duh sveti, kao golub, silazi na Isusa.
Taj trenutak predstavlja objavljivanje Bogočoveka i uvođenje Hrista u mesijansku misiju, a slavi se kao Bogojavljenje.
Zato se na Bogojavljenje vrše dva osvećenja: uoči praznika u crkvi i na dan praznika na reci ili u drugoj tekućoj vodi.
Vernici se na Bogojavljenje pozdravljaju rečima „Hristos se javi“, a otpozdravljaju sa „Vaistinu se javi“.
Pre više od 15 godina u Srbiji je obnovljen stari običaj da se u reku ili jezero baci krst, a mladići i devojke se takmiče ko će doplivati prvi i uhvatiti ga.
Prema pravilu, treba da se pliva 33 metra, što simbolizuje broj godina koliko je imao Isus Hrist kada je razapet na krst.
Ukoliko niste voljni za trku do krsta, prema predanju, na ovaj praznik svakako je poželjno da se okupate u reci zbog boljeg zdravlja.
U svim crkvama na ovaj dan se osvećuje voda, koju vernici nose svojim kućama. Veruje se da je ta voda lekovita.
Ipak, plivanje za Časni krst nije oduvek bio običaj na Bogojavljenje.
„Običaj “bogojavljenskog plivanja za Časni krst“ u nas ne seže u neku daleku prošlost, mada se kod nas raširilo ubeđenje da je reč o jednom posebno sveštenom i starodrevnom običaju, odnosno o nečemu što nas povezuje sa najdubljom našom prošlošću i crkvenim i narodnim predanjem. Moje mišljenje je, međutim, da takvo (iako široko rasprostranjeno) ubeđenje nema dovoljno osnova i da ne nalazi potvrdu ni u našoj istorijskoj, ni u našoj bogoslužbenoj i teološkoj nauci i praksi“, objašnjava za Danas đakon Hadži Nenad M. Jovanović, sekretar Centra za istraživanje pravoslavnog monarhizma.
Ipak, ovaj običaj je naš narod prihvatio i postao je deo naše tradicije.
„Može se reći da je, za relativno kratko vreme, ovaj interesantni, popularni i, donekle, jedinstveni običaj postao jedan od onih, koji su karakteristični isključivo za našu Srpsku crkvu, slično nalaganju badnjaka, krsnoj slavi ili brojnim drugim božićnim, vaskršnjim, svadbenim, pogrebnim i drugim narodnim običajima, koje je naš narod prigrlio, a naša Crkva, potom, na neki način, sankcionisala i prihvatila, iako takvih običaja u drugim Pravoslavnim crkvama u svetu nema“, dodaje on.
Ovaj sada već ustaljeni običaj, postao je deo naše tradicije, ali i drugi pravoslavni narodi imaju slične tradicije.
Izvor: N1
