„Konačni izlaz“ roman Miljana Paunovića predstavljen zaječarskoj publici

Čitalačka publika u Zaječaru imala je priliku da prisustvuje promociji romana “Konačni izlaz” pisca i novinara Miljana Paunovića, rodom iz Zaječara, u sredu uveče, u Kući slobodnih medija ispunjenoj do poslednjeg mesta.

Tom prilikom autor se zahvalio svojim zemljacima na podršci i još jednom nezaboravnom trenutku.

“Zaječar je moj grad, tu sam na mom terenu, i uvek se radujem susretu sa mojim prijateljima, školskim drugarima, rodbini, ali najpre zaječarskoj čitalačkoj publici”, istakao je Paunović.

Profesor književnosti Stevan D. Jovanović je vodio razgovor sa Paunovićem, i jedno od pitanja je bilo zašto baš istočna Srbija kao ključno mesto dešavanja u Konačnom izlazu. Autor je rekao da je to sasvim logično.

“To je moj kraj, njega najbolje poznajem, iako već 25 godina živim i radim u Beogradu, Zaječar i donjomilanovački kraj imaju posebno mesto u mom srcu. Zahvalan sam što kroz pisanje i ovaj roman imam priliku da predstavim lepote ali i mentalitet ljudi koji žive na ovim prostorima. Oni su hrabri, zabavni, duhoviti.., objasnio je Paunović.

U razgovoru sa publikom Paunović je govorio o tome kako je nastao ovaj roman, ali i o pozitivnim reakcijama publike.

“Ovaj roman je drugačiji od moja prethodna dva, jer je najrealniji, i zbog toga je dobio više pažnje. Drago mi je da je to tako, jer to znači da sam uspeo u svom cilju, da predstavim stanje onakvim kakvo jeste, iz mog ugla, naravno”.

Na pitanje iz publike da li u nekom od likova utkao i deo sebe, jer su glavni likovi novinari, Paunović je odgovorio potvrdno.

“Naravno, ali pre svih koleginice i kolege koji su dali život za ovu profesiju, kao i one koji su uticali na moje sazrevanje kao novinara”.

Iz recenzije “Konačnog izlaza” profesora književnosti Stevana Jovanovića

Triler počiva na tajni. Čitalac zna da iza vidljivih događaja postoji još nešto i prati junaka koji pokušava da utvrdi šta je to. Ali vrednost trilera ne zavisi samo od veštine kojom će na kraju razrešiti zagonetku. Zavisi i od toga zašto je njegovom junaku važno da sazna istinu. Kada je taj junak novinar, potraga postaje više od lične pustolovine: ono što otkrije moraće da iznese pred druge ljude.

Na toj vezi između saznanja i javne odgovornosti zasniva se roman „Konačni izlaz” Miljana Paunovića. Novinarka Tamara Lazić u Parizu dobija zadatak da ispita priču o ljudima koji iz senke utiču na život u Srbiji. Po povratku u Beograd saznaje da je ubijen Mihajlo Mikša Jovanović, iskusni novinar od koga je učila posao. Istraga koja sledi vodi je kroz svet političkog uticaja, prikrivenih interesa, nepouzdanih saveznika i opasnih saznanja.

Paunović trilersku radnju gradi postepenim otkrivanjem: informaciju daje u delovima, otvara trag pa menja njegovo značenje, smenjuje mesta i vremenske planove. Pripovedanje se više puta vraća u prošlost, naročito u Tamarine novinarske početke i Mikšin rad. Ti povratci ne služe samo da objasne sadašnje događaje. Zahvaljujući njima, ubistvo s početka knjige prestaje da bude puki povod za istragu. Čitalac postepeno upoznaje čoveka čiji je odlazak za Tamaru nenadoknadiv.

Upravo tu roman nalazi svoju najveću snagu. Mikša je Tamari dao priliku i učio je zanatu; ona sada mora da pokaže koliko je tu lekciju usvojila. Njeno traganje za istinom ima i profesionalni i lični razlog. Kada odbija da prihvati nečiju tvrdnju bez provere, Tamara ne rešava samo zagonetku. Ona čuva način rada koji je nasledila od čoveka kome duguje mnogo.

Oseća se da je autor novinar. Uverljivost romanu daju prizori iz redakcije, odnos starijih i mlađih kolega, razgovori s izvorima i svest o tome koliko jedna objavljena rečenica može da znači. Naročito je upečatljiva Mikšina pouka studentima: dobar razgovor počinje pažljivim slušanjem i pravim potpitanjem. Ta naizgled skromna veština stoji nasuprot svetu u kome moćni pokušavaju da upravljaju i događajima i pričom o njima.

Paunovićev izraz je neposredan, razgovoran i često oštar. Dijalog nosi velik deo radnje, a brza smena scena odgovara trilerskom ritmu. Kada se približi raspletu, roman želi da razjasni mnogo toga odjednom, pa pojedina objašnjenja dobijaju više prostora nego što bi im možda bilo potrebno. Ipak, ono po čemu se ova knjiga najduže pamti nije složenost tajne, već odnos među ljudima koji pokušavaju da je rasvetle.

Završetak toj temi daje posebno lep oblik. Novinarski posao ne pripada samo jednom hrabrom pojedincu i ne završava se jednom objavljenom pričom. On se uči, prenosi i nastavlja. Mikša je pružio priliku Tamari; pred njom je, na kraju romana, prilika da učini nešto slično za nekoga ko tek dolazi. U tom prenosu odgovornosti nalazi se najubedljiviji odgovor „Konačnog izlaza” na svet koji opisuje: dok ima ljudi spremnih da slušaju, provere i pitaju, istina ima kome da se preda.