Foto: Pixabay / schuldnerhilfe
Reklame

„Blago tebi, živiš u Beogradu, vi tamo imate velike plate, a mi ovde beda“. U proteklih 16 godina od kada živim u glavnom gradu Srbije, ovu rečenicu čujem kad god posetim Zaječar, ali i bilo koji drugi grad u našoj državici. Da li je „platenčina beogradska“ urbana legenda ili stvarnost?

Da se ne lažemo, „u tom Beogradu“ ima milionera, ali ima ih i van njega, samo što u manjim sredinama ne sme baš glasno da se priča o milionerima. Takođe u tom Beogradu ima ljudi koji imaju super poslove sa evropskom platom, što je u ostatku Srbije veoma retko, mada poznajem par ljudi lično koji imaju primanja veća od 700 evra, te ne moraju da jedu pržena jaja, ujutru, kod mame i da budu lenčuge.

U tom Beogradu ima i onih, u najvećem broju, čija je plata 35.000 dinara, a nju ću ako mi dozvolite, staviti u rang plate od 20.000 u Zaječaru. Pa hajmo sada da vidimo. Kako živeti sa 35.000 dinara u Beogradu? Najkraće, teško.

Prvo sam mislio taksativno da navedem koliko se mesečno potroši para na hranu, komunalije, odeću, zabavno-kulturni program, ali ’ajde neću. Ko bi to čitao, to je već poznato. Daću jedan spontani primer – poslovni sastanak u gradu, van kancelarije. Neka bude ona plata od skoro 300 evra. Ovo ću podvesti pod „vanredni trošak“.

Kucanje karte u prevozu do mesta sastanka je 90 dinara. Da se nešto gricne, parče pice, neka bude 120 dinara. Mesto sastanka, „može kafa“, ona domaća, 110 dinara. Start pre početka sastanka iznosi 330 dinara. Sastanak. Osušilo se grlo, sokić, minimalno 180 dinara. Ako svako plaća svoje, u mislima „odlično sam prošao“, obično nije tako, pa piće puta dva. Povratak, karta 90 dinara. Da sabiram? Jedan običan sastanak, koji je morao da bude napolju. Na svu sreću ne sastanči se svakog dana. I o čemu dalje da vam pričam? Treba se vratiti s posla, obavezna stanica je neki od „jeftinih“ hipermarketa (hangara sa skupom hranom)…

Beograd je grad sa više od dva miliona stanovnika, to je mesto koje vam na svakom desetom metru na neki način može „isisati“ pare koje nemate. U Beogradu nema čega nema, jedino, po pravilu, nedostaje para. Nisam skoro sreo čoveka koji radi samo jedan posao. Ali, poznajem par njih koji rade imaju tu (ne)sreću. Mogu da ih svrstam u dve kategorije: „preživljavamo“ i „ne znam šta ću sa parama, ali mi je malo“. Ova druga kategorija veoma često me iznenadi, i uhvati se „za karticu“, novčanik odavno nemaju.

Čitam jedna tekst iz 2004. godine, sproveden je jedan eksperiment, narodni poslanici su dobili 12.700 dinara (tada je to bila prosečna plata, a oni su imali 40.000 dinara, eto, inflacija minimalna za 14 godina!) da žive sa tim novcem mesec dana. Šta mislite, ko je prvi odustao?

„Aleksandar Vučić iz Srpske radikalne stranke sa 12.700 dinara uspeo je da preživi samo deset dana i on je prvi izašao iz eksperimenta. ‘Sa dvoje male dece ne može duže ako nećete da ih ostavite da gladuju’, kaže Vučić“ – pisao je Blic.

Dobro, sada smo u zlatnom  dobu, Vučić je u međuvremenu najviše radio i zaradio veću platu, njemu i njima su primanja skočila puta deset od pomenute cifre, ali ima ljudi koji još uvek rade za 12, 14, 16, 18 hiljada dinara… Ima i onih koji rade za džabe. I to nema veze sa Beogradom i blagodetima ovog grada, već ima veze sa nama. Kako ima veze sa nama? To je neka druga tema, o kojoj ću možda nekada pisati, nikada se ne zna.

Gde sam tu ja? Pre jedno godinu dana, pijem kafu sa prijateljem, i nešto mu se jadam kako imam sve više posla, a manje para… Da se osećam kao večiti volonter… On meni veoma samouvereno reče: „Majk, (moje Fb ime, za one koji ne znaju) Beograd je pun love, samo da je zgrabiš, stotine hiljada su ovde, milioni“. To mi reče, i ode. Ne ostade u Beogradu, silne ponude je imao. Otišao da radi i živi i radi u jednom veoma lepom manjem gradu u Srbiji. Možda su tamo milioni, hm?

Toliko o „platenčinama“ u Beogradu, „seksu i gradu“, životu na Dedinju… Od miliona sam se davno oprostio, ponekada su dovoljni osmeh, lepa reč, a za kafu domaću od 110 dinara u sred Beograda, snaći ćemo se, ne zaboravite, živimo u „zlatnom dobu“.