foto: pixabay

Zahvaljujući tesnim vezama u GU Zaječara, (skoro da smo na prst u dupe), dozvoljen mi je pristup i vožnja vremenskom mašinom koja je kupljena od Kip Lakta u paketu novogodišnje rasvete i sintelon klizališta. Mašina me je odvela u 2039-tu godinu, da se lično uverim u džinovski napredak Zaječara i da prestanem da olajavam lokalnu vlast. Šta reći za ovakvu privilegiju- možete samo da mi zavidite!

Dakle, kao što sam i obećao u jednoj nedavnoj kolumni, ovog puta ću pisati sve najlepše o gradonačelniku Ničiću. Ovo je stota, završna, kolumna iz ove serije, te ću se ponašati svečarski, egzaltirano i botovski, ka imenovanoj personi a i praznici su. Proveo sam dva dana u vremeplovu i odmah znam da neću biti u stanju da vam sve verno prepričam, toliko je promena bilo u Zaječaru u narednih dvadeset godina. Hteo sam da sa sobom povedem Miljka kao snimatelja, ali sam ja tako širok i težak, a ni Miljko nije labav, da je to bilo nemoguće. Evo, bez svedoka kako je tamo-ovde, za dvadeset godina. Ko veruje dobro, a ko ne veruje još bolje.

Pominjana vremenska mašina je radila na nepoznati pogon, ali je ugrađena u lebdeći automobil (napravljena u fabrici čiju je izgradnju u Zaječaru inicirao AV, uz sasluženje BN, i to od strane bangladeških partnera). Plovili smo iznad teritorije grada Čikaga, ma, šta lupam, Zaječara i evo šta sam uspeo da zapamtim i pribeležim.

Prva stanica beše zgrada GU. Baš pred doček nove 2039.godine održavan je izbor gradonačelnika. Skupština je bila sastavljena od nekoliko grupacija. Najbrojniji su bili odbornici stranke SPNS (Stare penzionerske napredne stranke), a posle njih SPDS (Stare penzionerske demokratske stranke), potom SR Pobede za naš grad (Ristovićevi), tu je bio i Bora Faraon , kao samostalni odbornik, rekorder,-sa dvedest godina mladosti. Ostale nisam uspeo da razaznam, nekako su bili deformisani i nejasni. Bilo je nekoliko kandidata za fotelju gradonačelnika- Ničić ( preko 85 godina), Ristović (cca 70 godina) i poletarac Stojadinović (cca 60 godina). Čuh, kroz žamor, da je predsedavajući sednicom objavio da je četvrti kandidat Bora Faraon odustao od kandidature. Objasnio je da je njegova istorijska misija da izložbu Amerika-Srbija prikaže i po svim selima našeg kraja, a posle toga ga čekaju arheološka istraživanja na relaciji Zaječar-Paraćin-sa ciljem da tamo, duboko pod zemljom, pronađe drugu traku obećanog auto puta.

Elem, najveću pažnju su mi privukli programi kandidata. Ničić je obećavao svim građanima, ako pobedi po ko zna koji put, po deset dana besplatnog boravka u svetski poznatom banjskom centru Nikoličevska banja i ekskurziju do Slovačke, da građani mufte posete svoju decu i unuke koji tamo žive i rade. U brzini sam zaboravio da naznačim da je u tom trenutku u Zaječaru živelo ukupno 5550 stanovnika. Zahvaljujući toj činjenici, grad nije imao niti jedan nerešen problem. Najmlađi stanovnik je imao 59 godina, svi ostali su živeli u Češkoj, Slovačkoj, Rumuniji, Nemačkoj itd. Da ne zastranim objašnjavajući ovoliki napredak idemo dalje.

Mlađani Stojadinović je kao glavni mamac za građanstvo i odbornike isturio sledeća obećanja- svaki stanovnik će dobiti po petnaest dana boravka u Brestovačkoj banji (dakako-mufte) i panoramsku ekskurziju obilaska dece i unučadi i to brzim prugama koje su u međuvremeno izgrađene, po svim evropskim državama i to u trajanju od dva meseca godišnje (brze pruge!).

Treći kandidat, Dr Ristović, je bio prinuđen da lestvicu ponuda podigne u nebesa. Svim biračima je obećao, ako ga izaberu, po dve nedelje boravka u Vrnjačkoj banji, posetu super luksuznim busovima potomcima po svim evropskim zemljama i lutriju kojom bi bilo izabrano pet stotina srećnika koji bi o trošku grada otišli u daleki Čikago, da najzad vide svoju dečicu i unučad! Sitnim slovima u izbornom flajeru je još stajalo obećanje prijema i lečenja svih bolesti u gradskoj bolnici.

Sa nestrpljenjem sam isčekivao rezultate glasanja, ali je pilot letećeg vremeplova podigao letilicu i mi krenusmo dalje, ipak kao da mi se učini- Izabran je Ni…. Uostalom, potpisao sam obavezu da ne otkrivam takve detalje sa putovanja vremeplovom. Dopušteno mi je da vam opričam da u gradu ne postoji problem nezaposlenosti, naprotiv i dalje se uvozi radna snaga za negu starih osoba iz Kambodže, Laosa i Tanganjike (Rumuni i Bugari digli nos), da se još pregovara o ulasku u EU, da se za desetak godina očekuje dolazak stranih investitora i potom povratak naše dece iz inostranih krajeva, da se grad redovno kiti za doček novih godina i da svake godine iz gerijatrijskog centra u BG dolaze Lepa Brena i Lepa Nata i da je narod srećan, kao i ljudi u Butanu-gde je na snazi zakon da svi moraju biti srećni.

Što se tiče akademika Danila Katića, poznatog borca za ljudska prava siledžija-da kad tuku štanglama, rade to što efikasnije, mogu da vas izvestim da malo čuva koze u Nikoličevu, a malo sedi na skveru i sa ostalim penzosima priča o slavnim danima kada su se tu jeli pečeni volovi, i dalje prima sto hiljadarki naših para mesečno za članstvo u GV, ne brigajte za njega.

Eto, dragi moji da privršavam pisanije. Kad imate problem ekonomskog razvoja možete da ga rešite na dva načina: Prvi, da se investira u puteve, škole, da se dovedu investitori koji će podići fabrike, te da naj taj način rešite probleme. Druga varijanta je da ne radite ništa. Gradonačelnik čačka nos i dupe, „visi“ na fb i lupeta kao otkovana taraba na vetru, i to tako traje godinama-ljudi se onda isele, odu tamo-onamo i problem je rešen. Tako se to uči na ekonomskim fakultetima gde se kupuju diplome. Prvi zakon ekonomije je-Sa što manje ulaganja postići najveće efekte. Ovde je-nema ulaganja ni cvonjka, a rezultat ogroman.

Nije li to zrelo za Nobelovu nagradu. Ja ću lično uputiti predlog Komitetu.

Eto, i ja sam prilično izlapeo te sam toliko zapamtio sa ovog putovanja. Mada, progoni me jedna misao- kako i za koga glasamo možemo očekivati da još gore prođemo, da nam se potomci isele na druge planete ili da „ovog genija“ mi pošaljemo tamo gore? Razmišljajmo svojom glavom, isključimo televizore, slugeranjske novine samo za potpalu šporete, šetnja ulicama svog grada sa sugrađanima može biti blagotvorna.

Da parafraziram onog deliju što reče- „Boljeg nemamo, goreg nećemo naći“. E, mi smo uspeli, našli smo najgoreg.

Izvor: Timocka revija – Vlado Madzoski