Mora da sam vam „debelo“ dodijao pišući, više od devedeset kolumni za godinu i nešto nedelja, o „veličanstvenim rukovodiocima“ i „grandioznim uspesima“ njihovim. Ponajviše sam pisao o onom čije ime ni funkciju neću spomenuti ovog puta, te sam samog sebe nagovorio da vama, sebi ( a po malo i njima) dam malo lufta. Ma, nisu oni naš sav život! Mimo njih, iza njih, pored njih, smo mi, običan svet, živimo svoj život. Što bi se reklo-imaju po više stotina žutih kartona i trenutak je da dobiju izbacivanje (ne iz „Zadruge“) već iz naših svakodnevnih života ovih dana, makar samo za ovu priliku.

Ako ima lepote u današnjem Zaječaru ona se najrađe pojavljuje u krajem meseca avgusta i traje do kraja oktobra, tamo negde do prve slane. Ti dani, osobito sredom, a najosobitije subotom, Zaječar je pravi grad,sa duhom koji donosi jesen, a odvija se na zelenoj pijaci. Za ovu priliku zaboravimo da je prošlo više od deset godina od početka gradnje pijace-parkinga. Nit smo dobili prikladnu pijacu, nit imamo dobar parking na tom mestu.

Elem, toplo vam preporučujem da što ćešće odlazite na pijacu, posebno onima, koje pored zimnice žele da uhvate duh nekadašnjeg grada. Našu pijacu pamtim, posećujem, gotovo svakodnevno još od 1960.godine. Na početku sam bio majčin nosač, ali sam brzo postao solo kupac. Mislim da sam o ljudima naučio mnogo više na pijaci no u školi.

Ni nesposobna, neplodna, gradska vlast ne može da joj otme šarm koji ima ovih dana. Tu ćete najpre sresti školske drugove koji su nekad davno otišli odavde u neke pametnije gradove, čućete da je neko od vaših školskih drugova napustio ovaj svet, a na toj pijaci pronaći ćete najbolje proizvode koje zemlja daje našim, lokalnim, poljodelcima. Ako ste uporni naučićete da kupujete paradajz i papriku koji u ubrani tog jutra i imaju pravi ukus. Nadam se da ste na vreme kupili „venčaru“ To su paprike za sušenje i ako ih nanižete na venac dobićete najkvalitetnije suve paprike za zimu. Nemojte ni da pokušavate da ih upoređujete sa paprikama koje se suše u prinudnim uslovima, sušarama. Pravi znalci dobre kupovine avgusta i septembra nepogrešivo znaju da prepoznaju lokalnu robu, koja je najbolja, od robe koja stiže iz drugih krajeva Srbije. Moramo da napravimo i jedan izuzetak. Kad pričamo o zimnici-car je ajvar, a tu su prve na spisku paprike iz Leskovca, Paraćina i okoline.

Šta hoću da kažem? Postoji više načina kako se odupreti, sebe radi, nezadovoljstvu u koje nas gura loša vlast, lokalna a i ona druga. Toliko su se izveštili da samo brbljaju, a tako malo od obećanog ostvare. Sve mi se čini da smo prestali i da očekujemo da oni stvarno nešto urade za nas, za opšti interes. Stvar je isuviše jalova da bi se nešto rodilo.

Rado bih poslao ove opštinare do Trebinja, da vide ondašnju pijacu, ispod platana, na gradskom trgu. A, što pominjem Trebinje? To je grad sa neverovatnim skokom poseta turista. Na prvi pogled, Trebinje i nije nešto posebno, nevelik je to grad, ali su mudri ljudi sačuvali ono što je vredelo sačuvati a ovi „naši“ su uništili sve ono što je trebalo da bude brend grada i pokretač razvoja. Oni nemaju Romulijanu, ali imaju na desetine puta više stvarnih turista koji hrle da osete duh tog grada.

Sve ovo što napisah do sada, je želja da vam ukažem na činjenicu da je dobri duh Zaječara sačuvan, skoro, samo na gradskoj pijaci, i to u ovo rano jesenje doba. Hoću da kažem da nema Zaječara bez tog „duha“, ako nestane i sa pijace odosmo u materinu svi.

Da ne kvarim priču neću spominjati i ona dva lika koji služe kao vegeta ovim kolumnama. Možda i oni stavljaju zimnicu, da ih ne ometamo.

I, da ne zaboravim-kad pišem o duhu Zaječara-mislim na dobre ljude, kojih i ovde ima podosta, samo su se povukli u senku. Nema ih na televizij, ali ih ima na pijaci. O tome sam pričao, ako naučite da birate na pijaci znaćete da birate i svoje vođe!

Vlado Madžoski