Kao što sam rekao, napisao na društvenoj mreži Fejsbuk, zakasnila mi je penzija ovog meseca, kao i ovaj tekst, jer sam gostovao u Zaječaru, turistički mogu reći, sa poslovnim sastancima u pauzi.
Ovog puta došao sam u svoj rodni grad autobusom, neću reći koji prevoznik, ali nije onaj čija je autobuska stanica u tom gradu.
Obzirom na to da sam bio smešten na Šljivarskom putu, pitam vozača je l’ može tamo da me „izbaci“, on reče pomalo otužno „ne smem, snimaju kamere i platićemo kaznu“.
Dobro, poštujem, pitam „je l’ možete negde u centru grada?“, opet negativan odgovor, isključivo na autobuskoj stanici.
Hm, kapiram da u selima ima jedna stanica, mada sam putovao kroz neka sela koja imaju i dve.
Ali grad Zaječar da nema stajalište za autobuse makar u centru grada – pre glavne stanice, to mi ne ulazi u glavu.
Skapiram kasnije da ako bi neki autobus stao van stanice, onda putnici ne bi platili staničnu uslugu, a zašto bi za džabe ulazili u prevoz, jer živimo u zlatnom dobu, te 100 dinara nisu ništa za peronsku kartu, posebno u Zaječaru.
Izađem ja na glavnoj stanici, čisto je, lepo, novo, mrzelo me da zovem taksi, jer sam već kasnio, te upadnem u jedan tu na stanici (na divljaka), sa još jednom ženom da podelimo troškove jer se i ona vraćala na drugi kraj grada, a ima oko pet kilometara.
Sednem ja pozadi, gledam, kao da su kokoške sedele pre mene, prljavo… Da se vežem pojasom, naravno prašnjav, odustanem…
Gledam da vidim gde je taksimetar, nešto ga ne vidim. Preživeću, pomislim na cene taksija u Beogradu i odmah mi je lakše. Da ne dužim, poenta, od autobuske stanice do naselja Podliv cena vožnje je 200 dinara, a od tog naselja do šljivarskog puta 140 dinara!
Relacija triput manja.
Majku mu, napravim se ja blesav i kažem: „Zemljače, nećeš od mene da se obogatiš, ali si ostao bez bakšiša, jer nisam ja izvorni Beograđanin pa da me ’dereš’“, te po prvi put u istoriji platim taksi tačno u dinar, izađem, srećan što sam konačno stigao na odredište.
Moj savet, pozovite taksi, da ne reklamiram sada koji, ali pozovite.
Inače, tog dana odmah sam otišao da odnesem knjige u knjižaru (znate da imam i roman, da vas ne davim sa tim), prošetao sam se (dosta mi je bilo taksija za taj dan), i za razliku od prošlog mog gostovanja, čini mi se da grad izgleda nekako drugačije.
Neravnine po ulicama su još uvek tu, ali primetim da je nešto manje ljudi na ulicama. Bilo je prohladno, ali ni kafići nisu bili puni.
Na jednom okačen poster da gostuje jedna Grand-Pink pevaljka. „Dobro je, čim ’ona’ hoće da dođe ovde, ima nade, jer reper nam više nisu neki rok bendovi, već takve poput nje’. Nastavim dalje svojim poslom…
Pet sati kasnije. 21,45h. Hodam ulicom 7. septembar. Osvetljena je, to je dobro, jer sam gledao neke horor serije proteklih dana pa mi nije svejedno. Vidim idu dva momka u susret. Taman da se mimoiđemo, zastaju:
-Izvinite gospodine, imate upaljač? – ljubazno me pitaju. Odgovorim potvrdno, pružim jednom od njih dvojice upaljač i izgovorim:
– A zašto je ovako pust grad?
– Nema ljudi, kasno je, sutra se radi. Mada su svi pobegli odavde, kažu da je za dve godine otišlo oko osam, devet hiljade građana iz Zaječara i okoline…
– Da, verujem i ja sam otišao. Nego, vas dvojica bežite iz Internata? – upitam sumnjičavo kroz osmeh.
– Ne, nikako, ispratili smo drugarice…
Proćaskali smo još malo, pa je svako nastavio svojim putem. Vazduh je bio sve hladniji, a moje misli sve teže. Nisam ništa uspeo da zaključim zašto je toliko mnogo ljudi otišlo u tako kratkom vremenskom periodu, kada nam je ikada-nikada bolje.
Možda zbog onih „prženih jaja kod mame i tate“? U daljini sam čuo lavež pasa. Dobro je, psi su tu, nije sve tako mračno.
Nastaviće se
