Zaječarske avanture (II deo): Kad konji utihnu

Prošao sam i pored hipodroma. Konje čuo nisam. Nije valjda došlo do “kad konji utihnu” faze? Znam da na beogradskom hipodromu, čim je lepo vreme, konji izađu napolje. Možda ovi u Zaječaru nisu pojeli jaja?

Prošao sam i pored hipodroma. Konje čuo nisam. Nije valjda došlo do “kad konji utihnu” faze? Znam da na beogradskom hipodromu, čim je lepo vreme, konji izađu napolje. Možda ovi u Zaječaru nisu pojeli jaja?

Moj boravak u Zaječaru ovog puta nije prošao bez obilaska “Kraljevice”, gde sam kao klinac provodio puno vremena. Imao sam tu sreću da su moji  baba i deda živeli preko puta ove šume, te sam za raspuste i vikende boravio u najvećem prirodnom parku nadomak grada.

“Kraljevica” nam je bila jedno veliko utočište i beg od gradskih isparenja (u to vreme je radila fabrika stakla te je zagađenje bilo prilično). Najviše sam voleo kada dođe leto da idem na bazen! On je bio divan, veliki, čist, doduše i prilično posećen, te se gužva podrazumevala, ali nije mi to smetalo. Bazen mi je bio pod obavezno. On se i dan danas nalazi na istom mestu, u srcu ove šume, a u kakvom je stanju ne znam. Čuo sam da je prošlog leta bilo nekih problema sa održavanjem, da je dno nešto zarđalo, popucalo, ali je radio, rekla mi je drugarica da je išla tamo kad god je bila u mogućnosti.

Pre dve nedelje video sam da je pun vode, mada nije mi poznato da li voda treba da bude u njemu tokom hladnih dana ili se on isprazni, pa pokrije nečim da ga ne bi vlaga pojela. Stajao sam na brežuljku i gledao u tu vodu, dok su mi sećanja navirala… Hm, šta mi je? Obično ne pišem na ovaj način. Dobro, sve u svemu, bazen je tu, vode ima (barem je bilo dok sam ja bio u Zaječaru ) pa ko voli i može da se provuče kroz rešetke, eto mu plivanja na nula stepeni za džabe. Saznao sam da će biti korišćen i ovi zime, duva se balon, ko ga duva ne znam, ali eto, biće otvoren i u hladnim danima.

Prošao sam i pored hipodroma. Konje čuo nisam. Nije valjda došlo do “kad konji utihnu” faze? Znam da na beogradskom hipodromu, čim je lepo vreme, konji izađu napolje. Možda ovi u Zaječaru nisu pojeli jaja? Šalu na stranu, nisam ih video, načuo sam nešto ranije da su bili mršavi, bolesni, nisu imali šta da jedu. Isto ko ovaj narod, osim jaja prženih, nema šta ljudski da pojede, posebno ako nema “Lindu” u gradu (“Linda” je zapravo “Lidl”, prim.aut). Možda nije imao ko da ih izvede? Proveriću naredni put šta se desilo sa njima, a može neko i da mi javi, da mi kaže kako je ergela u ikada nikada boljem stanju, a da su konji nakon dobre klope, timarenja i rekreacije, zaspali čvrstim snom.

Uvek ogladnim kada dođem na “Kraljevicu”. Valjda me onaj svež vazduh opije, pa mi je samo neka hrana po glavi (a nisu pržena jaja). Recite mi ako preteram sa tim jajima, ali to mi jedan od utisaka godine, biće u Top 5 sigurno. Eto, pamtim šta političari kažu, ne pričaju oni džabe tamo nekom. To sa hranom i ovom šumom nisam slučajno pomenuo…

Kao dečak bio sam izviđač. Jednog dana otišli smo na izlet do Zapadne tvrđave na Kraljevici. Jutro je bilo lepo, stigli smo tamo, nisam nešto bio gladan, pojeo sam samo dva, tri keksića, a sendviče ostavio u torbi. Nakon dva, tri sata, vreme se okrenulo. Nacrtali se neki sivi oblaci, u minut, i u drugom minutu počeo je katastrofa pljusak! A ja, gladan kao kučence. Jurim onu torbu, sve pokislo, sendviči mokri! Sklonili smo se unutar tvrđave dok nije prošla oluja. Svi pokisli, hrana pretvorena u kašu. Tuga.

Sat vremena kasnije, moj najbolji drug i ja, u toplom domu kod moje babe, ona žena ispržila jaja! Ali stvarno! Doduše kajganu, šest jaja je umutila (tada nije bilo kao danas “zlatno doba”, pa su se umesto dva lupala po pet, šest, sedam jaja), pravila je najbolju kajganu na svetu, koja je bila još slađa sa pogledom na “Kraljevicu”.

Nastaviće se…

Autor: Miljan Paunović