Foto: Zaječar Online
Reklame

Nedavno se na RTS-u premijerno emitovao film “Otac”. Priča prati borbu čoveka koji je usled propasti fabrike ostao bez posla i sredstava za život, i kome su nadležne institucije ove države oduzele decu pod obrazloženjem da o njima ne može da se stara. Da se radi o nekom holivudskom filmu, gledalac bi svakako očekivao srećan kraj. Međutim, sreća nije ono čime se ovaj film završava, imajući u vidu da se slike sa filmskog platna i dalje odigravaju u realnoj životnoj tragediji Đorđa Joksimovića, pravog oca u “zlatnom” srpskom dobu, koje nažalost još uvek traje.

Scenografiju za svoj film reditelj je, ni manje ni više, pronašao i u selima zaječarskog okruga. Da li je slučajno baš ovde, u kraju u kome i mi živimo, želeo da na najbolji mogući način dočara apokaliptične slike propasti, sveopšte apatije, ekonomske i socijalne bede u svojevrsnom prostoru bez života?

Istina je ponekad teško uočljiva stvar, i zato je treba isticati jarkim bojama. A jarke boje upozorenja najpre možemo pronaći u statističkim brojkama koje nam govore da je samo u 2019. godini oko 400 Zaječaraca napustilo zemlju, a tačno 1042 završilo pod zemljom. Rođeno je tek 327 beba.  Ovim negativnim trendom, za nekih petnaestak godina, Zaječar će izgubiti četvrtinu svog stanovništva. Da bih čitaocima iz redova lokalnih SNS i SPS funkcionera bilo jasnije, ostaćemo bez najmanje jednog planiranog stadiona prepunog gledalaca. Koliko ćemo onda ljubitelja fudbala u međuvremenu izgubiti?

Ni za pomladak te njihove fudbalske škole ne stižu dobre vesti. Opet je statistika neumoljiva. U poređenju sa periodom od pre nekih 20 godina, rapidno se smanjio broj đaka. Neke osnovne škole imaju tek po dva razreda u generaciji, iako su ranije brojale duplo više.

Izgleda da će i sve manje gledalaca moći da kupi ulaznicu za njihove buduće fudbalske spektakle, imajući u vidu da je stopa nezaposlenosti u drugom kvartalu 2020. godine najveća upravo u našem okrugu, da po zvaničnim podacima iznosi 10,3%, iako bi mnogi rekli da je zbog načina vođenja ove evidencije ona višestruko veća. Prosečna plata je takođe među najnižim u poređenju sa drugim okruzima, a dobar deo naših građana egzistira na minimalcu ili su odavno u crnoj zoni ekonomije. Uvećava se i broj sugrađana koji traži pomoć od Crvenog krsta. Pored postojećih megamarketa, Zaječarci svoje elementarne životne namirnice sve više nabavljaju u tzv. socijalnim prodavnicama, često u ratama ili “na recku”.

Sva je prilika da se ni sportski butik na novom stadionu neće posebno ovajditi, ako znamo da nezanemarljiv deo stanovništva jedva čeka da se obuče prekopavajući garderobu po vašarskim “gomilicama”. Imajući u vidu da nas je zadesila epidemija, te da je od većih okupljanja u našem gradu održana samo “Gitarijada na nepoznatoj lokaciji”, vašarsku kupovinu zamenili su “second hand” šopovi, ili pak nešto izdašnija sniženja u buticima, gde se uglavnom kupuje na čekove ili preko administrativne zabrane.

Situacija se doduše poboljšava na deponiji u Halovu, jer po rečima prvog čoveka grada u intervjuu koji je sredinom prošle godine dao jednom lokalnom radiju, “za proteklih 10 godina deponija nikad lepše nije izgledala”. Retki su prizori lepih deponija, pa bi zato i Turistička organizacija grada mogla da razmisli o tome da ovaj sjajni biser uvrsti u svoju turističku ponudu. Humorističari sigurno hoće.

Kad smo već kod sela, broj poljoprivrednih gazdinstava se smanjuje dok istovremeno raste prosečan broj godina njihovih domaćina. Većinu meštana čini staračko stanovništvo preko 60 godina života. Sve je više neobrađenog zemljišta a sve je manji stočni fond kojim su naša sela nekada bila bogata.

Gradonačelnik je najstarijima ovoga puta ponovo obećao izgradnju gereontološkog centra. Kako starost i demencija često idu ruku pod ruku, imenovani je verovatno računao na to da se bake i deke sigurno neće sećati da im je to isto obećao i 2007. godine u svojoj predizbornoj slikovnici.  Dok ne stignu u taj obećani dom, penzioneri u ove zimske dane drhte u kilometarskim kolonama ispred bankarskih poslovnica strpljivo čekajući isplatu crkavice koju su za života sticali, dodajući tako sumorne boje ovom tužnom portretu grada koji pred našim očiima nestaje.

Avetinjski prizori centralnih gradskih ulica koje su prepune lokala koji zvrje prazni, dokaz su da i preduzetnička delatnost zamire u gradu na Timoku.  Sa setom možemo gledati fotografije iz vremena dok je Zaječar imao privredne gigante poput Kristala, Porcelana, Arsenije Spasić, Timogradnje, Kožarsko-tekstilnog kombinata i drugih, koji su bili simboli našeg grada. Da ne govorimo o broju zaposlenih u ovim preduzećima, o rekama ljudi koji se po završetku radnog vremena vraćaju svojim kućama. Nekadašnji privredni centar Timočke Krajine sada živi u nadi da će motati kablove za stranog investitora. No kako investitor nikako da nam dođe, naš narod je odlučio da sam ode investitoru. Ako neće breg Muhamedu, onda će Muhamed bregu! Na desetine Zaječaraca krenulo je put Novog Sada na obuku u fabrici Aptiv. Ako znamo koliko dugo ta obuka za rad na pokretnoj traci traje, izgleda potpuno neverovatno podatak da Američka svemirka agencija NASA za svega 18 meseci uspeva da obuči kosmonaute. Neka im je Bog u pomoći.

Ni saobraćaj nije više u funkciji privrednog razvoja. Nekada prepun peron železničke stanice samo je ćutljivi svedok nekadašnjih vremena. Voz na liniji Zaječar – Beograd ne saobraća više od decenije, dok nekoliko poslednjih godina više nema ni lokomotive koja se tiho klackala do Niša. Da ne govorimo da su nekada Zaječarci spavaćim vagonima putovali sve do Bara u Crnoj Gori. Izgleda da su u tom vozu ka plavom Jadranu otišla i neka neuporedivo lepša i bezbrižnija vremena.

Da li smo svi mi samo žrtve nesrećnih okolnosti na koje nismo mogli da utičemo, ili smo i sami doprineli ovakvom stanju u kome se nalazimo? Višestranačka demokratija nam je donela različitost izbora. A kako smo i koga do sada birali, tako smo i prošli. Zaječaru su sve bliži lokalni izbori. Kao i do sada, i ovi izbori nisu samo izbor između različitih političkih opcija, koliko pravi pravcati test inteligencije. Ako bilo ko ima sumnje kako treba glasati, autor ovih redova čitaocima nudi skromnu pomoć.

Svaki Zaječarac treba da se zapita kada je sebi poslednji put kupio npr. novi automobil marke audi A6, kuću od 140 kvadrata, koliko je puta “umirao” u zalasku sunca u Monaku, uživao u talasima u Nici i Kanu, letovao na grčkim ostrvima, odmarao na Bledu, uživao u svinjskim butkicama u nekom od praških restorana kraj Vltave, slušao sirene sa brodova u Tršćanskom zalivu, putovao kolima do Volgograda, gledao rukometne utakmice u Holandiji i Danskoj, koliko mu je puta pevao Rade Šerbedžija…

Možda odgovori na ova pitanja nateraju male sive ćelije da se pokrenu, da shvate da neko više od jedne decenije parazitira na grbači onih koji godinama jedva sastavljaju kraj sa krajem.  Da su priče o investicijama, novim radnim mestima, ekonomskom blagostanju, budućnosti u koju treba verovati, te borbi za našu decu samo prazna obećanja kojima se narodu baca prašina u oči, dok ti isti parazitiraju na našoj grbači živeći bonvivanskim životom.

Kada vas političari ubeđuju šta je za vas najbolje zapitajte se zašto istu formulu nisu prvo primenili na svom konkretnom primeru. Zašto članove svojih porodica, bližu i dalju rodbinu, svoje prijatelje i partijske saradnike nisu, umesto u fotelje dobro plaćenih sinekura, poslali na usavršavanje na pokretnoj traci fabrike Aptiv, na samopregorni rad u Delta Agraru ili im obezbedili pelene za žrtvovanje južnokorejskoj kompaniji Jura.  Možda zapravo shvatite da vas lažu, i da uopšte nisu zaslužili vaše poverenje. Da se politikom bave zbog lične koristi a ne zbog opšteg dobra. A možda, samo kažem možda, na izborima više nikada ne glasate za njih.

Da se na kraju vratimo na priču sa početka ovoga teksta. Glavni junak filma “Otac” odlučuje da se bori za svoja prava onako kako je jedino znao, umeo i mogao – hodajući 300 kilometara u pohabanim cipelama ka nadležnom ministarstvu u Beogradu, gotovo bez hrane i vode, krvavih nogu prepunih žuljeva, tiho i uporno. Sve je na njemu bilo staro, siromašno i tužno, osim očiju koje su gorele nekim posebnim žarom, pogleda dubokog i neporaženog. Jedino što je želeo, jeste da povrati svoju decu, dostojanstvo, ali prvenstveno, svoj život. Život koji mu je neko drugi oteo. Život koji je jedini vredan življenja.  Možda bismo mogli puno toga da naučimo iz postupaka ovog malog, ali hrabrog čoveka koji je svojevrsni junak našeg doba, i što je daleko važnije, jedan od nas!

Niko nam neće pokloniti bolju budućnost, osim ukoliko se za nju ne izborimo sami.

Žalostan je čovek koji na kraju, sem svoje starosti, nema nikakvih dokaza da je živeo, da se borio, da se nadao, da je pred sebe postavljao čak i one ciljeve koji su često veći i od njega samoga. Ne može se megdan zadobiti na divanu sve lulu pušeći. Došao je momenat da i mi povratimo sopstvene živote koje su nam oteli. Trenutak je!

Lični stav: Predrag Stanković (diplomirani pravnik)