U organizaciji Srpsko-jevrejskog pevačkog društva, Muzičke škole u Zaječaru i Gimnazije Zaječar u Muzičkoj školi „Stevan Mokranjac“ 18. juna 2022. godine održan je čas na temu „Da se ne zaboravi, Holokaust, da se nikad ne ponovi“.
Ovoj temi učesnici su pristupili iz ugla istoričara, socijalnog psihologa i osobe koja je holokaust preživela.
Predavanje i svedočenje pratile su muzičke ilustracije. Na početku predavanja predstavljeno je poreklo Jevreja, njihov jezik, način života, muzika koja je izvršila uticaj na različite muzičke žanrove širom sveta.
Dr Sanja Petrović Todosijević, naučna saradnica Instituta za noviju istoriju Srbije, svoje izlaganje je započela predstavljanjem života Jevreja u periodu kada su živeli u miru i lojalnosti u evropskim državama.
Oni su doprineli izgradnji evropskih društava, ali su nepravedno postali žrtve rasizma i predrasuda.
Tokom 20. veka antisemitizim je dolaskom nacizma na vlast doveden do kulminacije. Antisemitizam je pripreman dugo i pre zvaničnog početka rata, a prve antisemitske mere su bile zakonske.
Dr Sanja Petrović Todosijević je posebno naglasila da se velika istorijska zla ne zbivaju preko noći, već da se dugo i brižljivo pripremaju. Počev od Kristalne noći svi Jevreji su obeleženi kao nepoželjni. Ni Jevreji u Beogradu nisu mogli da izbegnu zlo koje je zavladalo. Odvođeni su na prinudni rad, ostajali su bez imovine, ograničavano im je kretanje i zabranjivano da se bave svojim pozivom.
Dr Sanja Petrović Todosijević je naglasila da je u dehumanizaciji Jevreja veliku ulogu imala propaganda koja je polako dovela do nicanja logora. Prvi logor za Jevreje i Rome u Beogradu zvao se Topovske šupe. Na levoj obali Save nalazio se logor Sajmište. Masovna streljanja su postala svakodnevnica. Važno mesto u ovom delu izlaganja odnosi se i priču o dušegupki, specijalnom vozilu namenjenom za gušenje ljudi koje su nacisti koristili za masovna ubistva tokom holokausta.
U Srbiji još uvek ne postoji memorijalni centar posvećen žrtvama holokausta. Jedno od obeležja, istakla je dr Sanja Petrović Todosijević, nalazi se na kraju glavne aleje Sefardarskog groblja. To je spomenik posvećen jevrejskim žrtvama fašizma i delo je arhitekte Bogdana Bogdanovića.
Profesor Dragan Popadić, socijalni psiholog, objasnio je zbog čega o ovoj temi treba govoriti i danas. Kad je izgledalo da je zlo nacizma nepobedivo, heroji tog vremena odvažili su i suprotstavili su mu se. Mi danas uživamo u plodovima pobede koju su izvojevali ti heroji, pa iako ne očekujemo da se ovakvo zlo može opet ponoviti, mnogo je dokaza iz današnjeg života, istakao je profesor, koji pokazauju da je i te kako važno govoriti o antisemitizmu. Nacistički pozdravi na stadionima, ubistvo dečaka Roma u Beogradu, ubistvo glumca Dragana Maksimovića pokazuju nam da opasnost od ponavljanja istih grešaka još uvek postoji. Kroz primer eksperimenta sa plavim i braon očima koji je Džejn Eliot sprovela 1968. godine, profesor je pokazao da se oko svake razlike mogu stvoriti pogrešna ideologija i žrtve predrasuda. Koja je uloga brojne grupe gledalaca koji ćute i ne učestvuju u sprečavanju zla, profesor je ilustrovao rečima nemačkog sveštenika Martina Nimilera:
„Prvo su došli po komuniste, a ja se nisam pobunio, jer nisam bio komunista. Zatim su došli po bolesne, takozvane neizlečive, a ja se nisam pobunio, jer nisam bio mentalno bolestan. Zatim su došli po Jevreje, a ja se nisam pobunio, jer nisam bio Jevrejin. Onda su došli po mene, ali tada više nije bilo nikoga da se pobuni.“
Kroz program je prisutne vodila Marlena Vainberger Pavlović. Ona je, osetivši značaj ove istorijske priče, upornošću i voljom da ne padne u zaborav ova tema i osmislila ceo program.
Muzičke numere koje su deo programa ilustruju ovo predavanje. Jedna od tih pesama je sefardarska pesma Adio Kerida ( Zbogom, voljena) koja slika vreme pre početka Drugog svetskog rata, druga govori o odvođenju u smrt (Dona, dona), tuga u logoru je tema Tužne pesme, o otporu peva pesma Po šumama i gorama. Da i u crnilu rata ljubav ne prestaje, kazuje pesma Cvetaj ružo, cvetali božuri. Najvažnija poruka je da generacije koje dolaze treba da sačuvaju ovu priču i da radost življenja sve prevazilazi o čemu i govori psalam 118, stih 14: „Ustanimo braćo. Ovaj dan koji je stvorio Bog, uskliknimo i radujmo se.“
Iako postoji opasnost da istorija izbriše ove događaje, dok su svedoci tih strahota još uvek među nama, treba ih čuti i upamtiti njihovo svedočenje.
Svet koji dete posmatra je lep, ali kad u život pristignu strahote rata deca moraju da porastu. To se desilo gospođi Mirjani Grujić koja je imala tri godine kada je počeo rat i koja je uspela da, uprkos svemu, preživi. Njena majka je bila Jevrejka. Odlazak od kuće iz Vinkovaca, dug i nespokojan put do novog doma u Požegi, strah, stradanje, dobročinstva meštana u mestu u kome se našla sa svojom porodicom, suočavanje sa činjenicom da je skoro cela porodica sa majčine strane nastradala, sudbinski susret sa ženom koja je samo čudom uspela da preživi logor i njeno svedočenje o strašnoj smrti ujaka gospođe Mirjane Grujić, i njene suze… Čuo se ritam srca u njenom kazivanju.
Čuo se ritam srca u celokupnom predavanju. I želja da prisutni shvate da život zahteva odgovornost, da ga treba ceniti čak i kada se živi svakoga dana godinama u zemunici bez svetlosti kao što nam je to ispričala gospođa Mirjana Grujić, i da je, naposletku, put do svetlosti moguć.
Iza ovog predavanja ostala je tišina. Kada ona prođe, kada razmišljanja i osećanja umiru, vredi pronaći umetničke obrade ove teme. Predlažemo sledeća dela za slušanje, gledanje i čitanje.
Yasmin Levi – Adio Kerida
film Hannah Arendt
knjige: David Albahari – Gec i Majer
Regina Šer – Bog stanuje u Vedingu
