Sveti Sava rođen je 1175. godine kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje i Ane Nemanjić, kćerke carigradskog imperatora Romana.
Kada mu je bilo 17 godina, upoznao je jednog monaha i sa njim se ubrzo uputio ka manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj gori, napustivši očevu kuću. U tom manastiru se i zamonašio 1192. godine, kada je i dobio ime Sava.
Sveti Sava otac je srpske duhovnosti, kulture, osnivač samostalne srpske pravoslavne crkve i prosvetitelj.
O Svetom Savi postoje brojne narodne priče i legende, on je za narod bio božiji poslanik koji putuje po srpskim zemljama, donosi red i blagostanje, uči narod kako se kopa, ore, kako se kresanjem dobija vatra, uči žene kako se kuva, mesi, tka, plete, pravi sir, uči kovače kovanju gvožđa, seljake gajenju loze i pravljenju vina…
Prema narodnom verovanju na Savindan se ne valja uzdržavati od rada, već naprotiv treba raditi. O ovom narodnom verovanju svedoči i izreka: „Sveti Sava sreću ne deli“.
Ovaj izreka je utemeljena je i u narodnoj priči po kojem su roditelji doveli u crkvu svoje dete i zamolili Svetog Savu da im ga blagoslovi.
Svetac je blagoslovio dete, ali je roditeljima odgovorio: Ja ću blagosloviti vaše dete kao što bi ga i Isus blagoslovio, ali to je sve što ja mogu da uradim, a to mu bez vas ništa neće značiti. Ako ga vi kao roditelji ne naučite da marljivo radi, da štedi, ne laže, ne krade, da sluša, da poštuje starije, da je pobožno, da je umereno u svemu, kao i da čuva svoje zdravlje, onda mu moj blagoslov ništa neće značiti. Blagoslov je samo dobra volja čoveka iz crkve, a svoju sreću svako sam mora da pronađe.
U znak zahvalnosti,što im je olakšao mlevenje žita, u narodu je ponikao običaj da se na Savin dan mesi pecivo od belog pšeničnog brašna koje se nosi u crkvu i tamo deli deci.
U Vojvodini se prave perece, posne, ako Savin dan pada u sredu ili petak a mrsne ako pada nekim drugim danom.
Ovaj običaj nije vezan za crkvene kanone, nastao je davno ali u nekim delovima Srbije zadržao se i do danas.
Sveti Sava se slavi kao zaštitnik škole, učitelja i đaka.
Nakon dugogodišnjeg predanog rada na utemeljenju samostalne srpske pravoslavne crkve, Sveti Sava upokojio se početkom 1236. u Bugarskoj u Velikom Trnovu, a vest o njegovoj smrti stigla je u Srbiju 27. januara.
Kult Svetog Save nastavio je da živi nakon njegove smrti, a po padu pod tursko ropstvo porobljeni narod u ovom svetitelju i dalje je video svog pastira, a narodne legende o njemu umnožavale su se.
Pošto je kult Svetog Save duboko zaživeo u našem narodu, turski vojskovođa Sinan-paša je 10. maja 1594. godine na beogradskom brdu Vračar spalio Savine mošti, misleći da će Savin kult nestati.
Međutim, dogodilo se upravo suprotno, a poštovanje i ljubav koju srpski narod izražava prema ovom svetitelju krunisano je velelepnim hramom, najvećim u Evropi, na mestu spaljivanja moštiju.
U Sabornom hramu Rođenja Presvete Bogorodice u Zaječaru biće služena Sveta liturgija sa početkom u 8 časova.
