Vreme neumitno teče, godina za godinom. Talasi svakodnevnog života nas zapljuskuju tako da često i ne primetimo koliko je prošlo od nekog događaja. Kad se setimo, krećemo da vraćamo film, pa tek onda vidimo koliko je vode Timokom proteklo, a nama se čini kao da je juče bilo.
Tako se ja ovih dana setih da ćemo sledeće godine slaviti punu drugu deceniju kako je naš gradonačelnik, Boško Ničić, poslednji put sipao gorivo za svoje pare.
Nekada mlado momče, nebitna ličnost na zaječarskoj političkoj sceni, koji je često po čaršiji komentarisan podrugljivo i posprdno, iskoristio je neslogu i uspavanost lokalnih političara na vlasti i zajedno sa odbornicija SPS-a i JUL-a formirao većinu u Skupštini.
Sledeće godine, sa pozicije vlasti, izašao je na lokalne izbore i malo uzurpiranjem Timočke televizije, malo svojom političkom umešnošću, uspeo da trijumfuje. Slavilo se uz trubače, naravno. Na tim izborima protivkandidat mu je bio Dr. Nebojša Paunković, poznati zaječarski lekar, akademik. I ‘gle čuda, mnogi koji su ga ismevali krenuše da ga podržavaju i hvale.
Po mom skromnom mišljenju to je prelomna tačka po pitanju sudbine našeg Zaječara.
Onog trenutka kada su naši sugrađani u dilemi između Ničića i doktora Paunkovića, odabrali da glasaju za prvog, zacementirali su sudbinu ovog grada. Naravno, niko ne tvrdi da bi dr. Paunković bio dobar predsednik opštine, ali prosto dilema između nekoga bez obrazovanja i radnog iskustva i doktora, akademika je bespredmetna. Nijedan racionalan narod, koji misli dobro sebi i svojoj deci ne bi napravio izbor kakav su u to vreme napravili Zaječarci.
Tokom te svoje prve kampanje hvalio se svojim skromnim životom, da je podstanar i da nema nikakvu imovinu, što u civilizovanom svetu nije baš poželjno, jer govori o neuspešnom čoveku koji pretenduje da vodi jedan grad. Međutim, kod nas sve prolazi, pa i to. Nas često fasciniraju stvari koje nisu racionalne i uobičajene. Brodio je ulicama našeg grada u svojom stranačkom stojadinu, a u formularima je verovatno upisivao u polje “obrazovanje” “Gimnazija”, dok je polje “zanimanje” verovatno ignorisao. Beše tada i slikovnica “Ugovor sa građanima” gde je sve lepo navedeno i nacrtano u AutoCAD-u šta će uraditi za grad.
Ostade slikovnica kao svedočenje o jednoj bajci.
Danas kad se osvrnemo na svu slatkorečivost i obećanja možemo da zaključimo da 80 odsto izrečenog nije ostvareno. Sem kompleksa Popova plaža koje je koncepcijski malo loše osmišljeno jer nema komercijalnih sadržaja da bi bila bar delom finansijski održiva, i skijališta bez snega na Kraljevici, za šta, ruku na srce on nije kriv, ostade duplo golo.
Dolaskom na vlast krenulo se prioritetno sa zabavom za narod.
Nema estradne umetnice i umetnika koji nisu gostovali u naš grad, naravo sve za dž. Beše para u budžetu tih godina. Umesto da se sredstva, dok ih je bilo, ulaži u razvojne projekte, industrijske zone i pomoć domaćim preduzetnicima, velikodušno se razvijala estrada u saradnji sa njegovim ortakom i bliskim saradnikom Sašom Mirkovićem.
Kada sa ove distance napravimo mali rezime vidimo da je ostao populaciono prepolovljen grad, ekonomski iznuren, bez velike i male privrede.
Kada napravimo rezime njegovog ličnog učinka vidimo dugu i uspešnu, po njega, politikantsku karijeru, hacijendicu na brdu i Audi R klase od verovatno 400 konjskih snaga koji polovan košta oko 40 soma eura koji mu uzgred stoji kao “piletu sise”. Za takav auto bi trebalo čovek da bude malo i šmeker.
Naravno, diploma diplomiranog ekonomiste je prva došla, jer je obrazovanje na prvom mestu. Tokom ove bogate karijere bilo je puno smišljanja uvredljivih nadimaka, ličnih diskreditacija i uvreda političkih neistomišljenika, koje se kose sa domaćim vaspitanjem, i svakoga ko se drzne da prozbori neku kritiku.
Mnogi koji su ga podržavali tokom ove dve decenije sada se kaju, nadam se i stide, ali posle nekih stvari nema kajanja.
Ne vredi vam/nam sad da kukamo.
Za to nam nisu krivi ni NATO, ni Rusija, ni Kina. Sami smo sebi bili najveći neprijatelji. Ipak ne očajavajte, svaka karijera mora da se završi, pa će tako i ova.
Jubilej sledećeg leta valja obeležiti nekom pevaljkom na skveru, onako kako je sve i počelo. Jednoga dana iza njega ostaće siromašna varošica, propuštene šanse i muzej obećanja.
Lično mu želim duboku starost i dobro zdravlje, ali ne mogu oprostiti to što je od grada napravio palanku.
Ovaj tekst dugujem svom gradu.
Ipak, razmislite o ovim mojim redovima.
