Vlasnicima nepokretnosti u zaječarskim selima stiglo je prošle godine na hiljade rešenja kojima im je naloženo da poruše nezakonito izgrađene objekte, što u praksi znači – sve što je pod krovom u njihovim dvorištima.
Teško je poverovati da je bilo koji stambeni, ili pak pomoćni objekat, ne samo u zaječarskim, već i u svim selima istočne Srbije, izgrađen u skladu sa zakonom, pa i da li je u vreme njihove gradnje postojao Zakon koji je regulisao gradnju u seoskim sredinama. No i pored svega nameću se pitanja:
„Opet Janko kasno na Kosovo stiže…“
Prvo: Nije li i ovoga puta „Janko kasno na Kosovo stigao?“ Jer, da je projekat za ozakonjenje pokrenut krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, kada su nam sela bila puna, a ljudi u njima mladi i spremni da ostanu na porodičnim ognjištima i bave se poljoprivredom – ratarstvom, stočarstvom, voćarstvom, povrtarstvom ili pak pčelarstvom, zašta je područje istočne Srbije bogom dano, sve bi bilo normalno i na mestu, jer zakon je da se sprovodi, a nezakonito ozakoni. Danas, međutim, tako nešto je prosto neutemeljeno i nerealno imajući u vidu da je dobar deo sela skoro, ili pak potpuno ispražnjen i a da u većini njih živi po jedan, dva ili svega nekoliko staraca. Ko je bar jednom obišao Staru planinu, u to se mogao i lično uveriti.
„U delu ulice u Velikom Izvoru, u kojoj se nalazi i seoska crkva, od 37 kuća, čak 18 je praznih ili pak porušenih, dok u preostalih 19 žive samo 44 duše, od kojih je više od polovine starijih od 70 pa i 80 godina, jedna trećina broji od 40 do 60 godina života, a samo petoro je dece predškolskog i školskog uzrasta…“
Drugo: Ako je cilj projekta, odnosno Zakona, na koji se zakonodavac, koji je i njegov sprovodilac, u pomenutim rešenjima poziva, ozakonjenje, odnosno legalizacija, nezakonito izgrađenih objekata i punjenje budžeta, nije li bilo logičnije da pod rednim brojem i u pomenutom Rešenju umesto „nalaže se rušenje“ stoji „nalaže se ozakonjenje“ sa uputstvom kako i na koji način, to uraditi, odnosno na koja vrata sve pokucati. Ovo iz razloga što je najveći broj rešenja adresiran na ljude starije od 70 godina, odnosno na dede i babe, na koje se nepokretnosti vode i od kojih su mladi, ne retko, otišli u gradove ili pak inostranstvo.
Treće: Kako je moguće da objekat izgrađen u prvoj polovini prošlog veka, a takvih je u selima mnogo, nije do sada snimljen (iz satelita, sa zemlje, brda ili pak visokog drveta) i ucrtan u katastarske knjige, kao i po kom zakonu, stavu, tački itd. je taj objekat nezakonito izgrađen. Istovremeno, o kakvom je popisu reč, ako nigde ne stoji tačna površina objekta, pa čak ni njihova spratnost, jer, ako „popisivači“ nisu mogli da izmere tačne dužine i širine objekata, mogli su bar da utvrde njihovu spratnost.
Četvrto: (čini se i najlakše da se razume…) U delu ulice, jedne od dve glavne ulice u Velikom Izvoru, u kojoj se nalazi i seoska crkva, nekada svedok na desetine venčanja i krštenja godišnje, a danas, nažalost, samo sahrana i opela, od 37 kuća, čak 18 je praznih ili pak porušenih, dok u preostalih 19 žive samo 44 duše, od kojih je više od polovine starijih od 70 pa i 80 godina, jedna trećina broji od 40 do 60 godina života, a samo petoro je dece predškolskog i školskog uzrasta. Ako se ima u vidu da se pomenuto selo svojim poslednjim kućama, skoro naslanja na grad i čiju je školu nekada pohađalo blizu 500 najmlađih Velikoizvoraca godišnje, a danas ih je zajedno sa učenicima viših razreda iz susednog Halova, jedva stotinak, onda je i najneupućenijem u demografska kretanja u ovom delu Srbije, jasno, kakva mu je budućnost.
Na kraju umesto zaključka, predlog da donosilac pomenutog rešenja, odnosno zakona o legalizaciji, požuri sa naloženim rušenjem nezakonito izgrađenih objekata u selima istočne Srbije, jer za desetak godina neće biti dovoljno buldožera, a još manje buldožerista da poruše sve nezakonito izgrađene, ili pak u međuvremenu, nelegalizovane objekte, pa i čitava sela u ovoj našoj jadnoj istočnoj Srbiji. Šala ili ne, procenite sami…
