Miljan Paunović, diplomirani politikolog – rođen je u Zaječaru, a u Beogradu živi i radi od 2002. godine. Novinarstvom se bavi od 2000. godine. Njegovi prvi novinarski tekstovi objavljeni su u listu „Timok“, a radio je u beogradskim nedeljnicima Ekonomist (2007/08) i NIN (2008/12), u dnevnom listu Blic (2012) i portalu Telegraf (2015).
Pisao je za APortal, a kao gost piše za portal Direktna reč. Političko-društvene analize su polje njegovog novinarskog delovanja. U novinarskoj karijeri napisao je više od 500 članaka, istraživačkih tekstova i reportaža. Uređivačkim radom bavi se od 2011. godine. Na tom polju, sarađivao je sa dr Zoranom Stojiljkovićem, profesorom Fakulteta političkih nauka u Beogradu, i NVO CANVAS (Centar za nenasilnu akciju) Beograd.
Nedavno je boravio u Zaječaru, radi promocije svog prvenca „Soba tajni“, ali i radi učešća u realizaciji projekta „Dečijeg centra“ – „Škola multimedijskih veština“. Iskoristili smo ovu priliku za razgovor sa njim.
Sarađivali ste sa velikim medijskim kućama poput „Blica“, „NIN“-a i „Telegrafa“. Podelite sa nama vaša iskustva u radu u ovim medijskim kućama.
Iskustva su različita. Ja više nisam radno angažovan ni u jednom domaćem mediju. U „NIN“-u sam radio od 2008. do 2012. godine kao honorarni saradnik, ali nakon tog perioda saradnja nije nastavljena, već sam prešao u „Blic“. Posle tog angažmana dobio sam pponudu da se bavim blog-novinarstvom i to me je privuklo i tako sam krenuo da se bavim raznim temama, uglavnom onima kojima sam se bavio i u tokom rada u „NIN“-u. Trenutno sam gost portala „Direktna reč“, koji je veoma čitan. Ako govorimo o slobodi medija, u toj vrsti medija može se slobodno pisati.
Da li si tokom angažmana u tim medijima bio izložen pritiscima urednika, da li si došao u situaciju da ti urednik kaže: „Ovo ne može biti objavljeno!“?
Ne, nije mi se to dešavalo, jer kada uđete u novinarstvo, novinarstvo ima svoje faze i novinarstvo od pre dvadeset i pedeset godina nije isto kao novinarstvo danas. Kada vi uđete u neku medijsku kuću kao što je „NIN“, ta medijska kuća ima svoju uređivačku politiku. Ako ste novinar koji se bavi pliitkom – zna se kako radi takav novinar, postoje neka pravila koja postoje svuda u izveštavanju. Lično, nikada nisam doživeo pritisak, mada znam da su neke kolege doživljavale probleme.
Da li postoji autocenzura?
Autocenzura može da postoji, ali sve sto do radi u dogovoru sa urednikom. Moj posao kao novinara, i ja tako i vidim slobodno novinarstvo, je da odem na teren i da donesem materijal. Šta će urednik uraditi sa tim materijalom – to je na njemu. Ja nikada nisam doživeo da mi reportaža bude izmenjena, ili da nešto bude drastično menjano. Kada govorimo o slobodi novinarstva, treba sve to posmatrati u širem kontekstu. Jedan od stubova moći su mediji, dakle svakoj vlasti su mediji potrebni i zato vlast i teži ka tome da kontroliše medije.
Znači li to da mediji sami biraju da pišu onako kako to vlast priželjkuje i kako to vlasti odgovara kako bi preživeli i napredovali u radu?
Ja sam imao priliku da sarađujem sa mnogo starijim novinarima, od kojih neki više i nisu među živima. Nekada je ministar znao da pozove novinara kako bi pitao šta škripi u njegovom sektoru, jer možda postoji nešto što on ne zna. Danas to nije tako, već je naprotiv suprotno. Mislim da sam time sve rekao.
Što se tiče lokalnih medija, ja sam u Zaječaru i počeo da se bavim novinarstvom. Tada sam bio mlađi i puno toga sam doživljavao drugačije nego danas.
Sve ovo što nam se dešava rezultat je činjenice da mi još uvek nismo prošli kroz tranzicioni proces, da još uvek nismo sazreli za demokratski proces, zato nijedna vlast – ma koliko bila dobra nije dovoljno dobra.
Gradonačelnik Zaječara konstantno proziva nekoliko zaječarskih novinara i novinarki. To čini tako što na svom FB profilu postavlja njihove fotografije, ili njihov rad komentariše nazivajući ih pogrdnim imenima. Kako bi vi reagovali da se nađete u takvoj situaciji?
Tu mora da postoji dvosmerna komunikacija. Komunikacija ne sme biti jednosmerna. Ja nisam upoznat sa ovim slučajem koji ste naveli kao primer da bih mogao objektivno da se izjasnim. Ono što znam je da su u našem društvu etika i moralne norme na niskom nivou. Kada budemo počeli da razgovaramo kao ljudi, tada za dijalog neće biti važno ko kako izgleda, ili šta ja znam. Kada od politike predstane da se pravi estrada i vašar, tada ćemo moći da razgovaramo kao ljudi. Onda će i onaj koji je u demokratskom procesu došao na vlast, na demokratskim izborima, raditi ono što treba, a neće imati vremena da se bavi ličnim životima novinara, niti će se novinari baviti njegovim ličnim životom.
Mora doći do promena. Ako drugi neće, mi moramo da ih pokrenemo i da budemo ti koji će reći: ok, nećemo više da se vređamo, hajde da radimo. Treba dati priliku onome ko je došao na vlast da nešto uradi, da to i uradi, a ako ne uradi, onda će se to i videti.
