Reklame

Akademski slikar Branislav Dinić većini Zaječaraca poznat je po svom nadimku: Crtica.

Iako više od šest decenija stvara umetnička dela izuzetne vrednosti, izlagao je širom Srbije, bivše Jugoslavije i sveta – najdublji otisak i neizbrisivi trag ostavio je kao pedagog, razvijajući ljubav prema umetnosti među generacijama Zaječaraca.

Đaci ga se rado sećaju i danas, više decenija nakon rastanka sa đačkom klupom, jer Crtica je uvek bio više od pedagoga: dobar sagovornik, otvorenog srca i uma.

Upravo zato je brzinom munje juče prostrujala vest o tome da je Branislav Dinić navodno izbačen iz svog skromnog ateljea koji se nalazio u podrumu Zadužbine „Nikola Pašić“.  Revoltirani Zaječarci, iskazali su svoju podršku, oštro reagujući putem društvenih mreža.

Tragom ove vesti stupili smo u kontakt profesorom Dinićem, koji nas je primio u svom domu u Zaječaru. Nasmejan i vedrog duha – uprkos godinama otvoreno je izneo problem sa kojim se suočio.

Na samom početku razgovora Branislav je demantovao da je izbačen iz prostorija koje su se nalazile u Zadužbini „Nikola Pašić“, u kojima je stvarao više od decenije, navodeći da je čitav niz okolnosti doveo do toga da atelje samostalno napusti.

Zadužbina je, kako naš sagovornik kaže, počela da propada zbog nemarnog odnosa prema kulturi, koji nije novina, a potpuni kolaps nastao je onog momenta kada su iz zadužbine povučeni eksponati Narodnog muzeja, po nalogu tadašnjeg vršioca dužnosti direktora, nakon čega je zadužbina bukvalno i ugašena.

Kap koja je prelila čašu bio je ničim izazvani vandalski čin do koga je došlo prošle godine, kada je nepoznato lice ušlo u prostor u kome je Branislav stvarao, tom prilikom oštetivši rad na kome je umetnik u tom trenutku radio i ostavivši čitav niz uvredljivih poruka.

„Nakon ovoga ja nisam imao drugi izbor – meni je moj ponos naložio da odem, a nikada se ponovo tamo ne bih vratio.

Taj prostor opremio sam uz pomoć mojih prijatelja, svako je dao po neki deo nemaštaja koji mu više nije bio potreban.

Stvarao sam tamo u jutarnjim časovima, uz zvuke klasične muzike, poštujući prostor koji mi je ustupljen na korišćenje.“ – rekao je Dinić.

Nakon odlaska iz Zadužbine „Nikole Pašića“ svoj novi kutak za stvaranje našao je kod svog nekadašnjeg đaka, takođe umetnika, gde i dalje stvara – na pragu devete decenije života, u ranim jutarnjim satima, uz zvuke klasične muzike – bez koje je proces stvaranja nezamisliv.

Na pitanje: Da li umetnost ima šansu da preživi u ovim teškim vremenima – Branislav je zamišljeno odmahnuo glavom i rekao: „Ja perspektivu ne vidim, ali se ipak nadam da će bolji dani doći. Nadu mi daju  dobri ljudi, među kojima prepoznajem svoje nekadašnje đake. Teško… jako teško.“

Gde plovi ovaj brod – pitanje je koje se nameće nakon razgovora sa Dinićem, još jednim umetnikom čiji je izvanredni doprinos društvu i zajednici obezvređen i omalovažen.

Kakva je budućnost društva koje ne poštuje svoje prvake, koje ne poštuje umetnost i kulturu? Saznaćemo, najverovatnije, na teži način.